Слободан Владушић (Суботица, 9. V 1973) Рођен сам 1973. године у Суботици, у земљи која више не постоји. Нисам носталгичан за њом… Студирао сам српску књижевност у Новом Саду, деведесетих година прошлог века, у згради Филозофског факултета која је изграђена у време док је декан био Милорад Павић. Зато та зграда, за сада, још увек изгледа као лавиринт знања, а не као станиште академске бирократије. Деведесете су за мене биле оно што се у књижевности зове Мансарда. Лаутановски силазак у приземље, догодио се хиљаду деветсто деведесет девете… То је био крај илузија које сам до тада (можда) још имао. Писао сам књижевне приказе и есеје за Политику, Вечерње новости и НИН. Био сам уредник критике у часопису Реч и уредник локалне телевизије. Тренутно уређујем Летопис Матице српске, најстарији живи књижевни часопис у Европи. Члан сам књижевне групе П-70, заједно са Владимиром Кецмановићем, Николом Маловићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем. Попут јунака (Кишовог) Пешчаника (и Талмуда) сматрам да је боље бити на страни прогоњених, него прогонилаца. То значи, између осталог, да нисам обожавалац мултимилионерских рок пензионера који свој живот продужују туђом крвљу. Не одобравам трговину људским органима и немам намеру да то заборавим. Као ни било шта друго.
Најзначајнија дела су му књиге теоријске прозе Црњански, Мегалополис (2011) и Књижевност и коментари, (2017) романи Forward (2009), Ми избрисани (2013), Велики јуриш (2018) и Омама (2021).