Сусан Рингел (Susanne Ringell) је рођена у Хелсинкију, Финска, 1955.године, где још увек живи. Рингелова је студирала на Хелсиншком универзитету и Хелсиншкој позоришној школи, где је дипломирала као глумица 1981. Десет година касније напустила је позорницу да би се усредсредила на писање. Рингелова је наставила своју везу са театром пишући комаде и радио драме. Године 1995, добилаје Prix Italia за радио драму The Vestal Virgin (Весталка), a 2004. године добила је Prix Evropa Radio Francuska. Дебитовала је у књижевности 1993. Са кратким причама, а од тада је објавила више од десет књига. Пише различите жанрове (кратке приче, поезију, и један роман који је преведен на француски), али углавном кратке – или веома кратке – приче. У свом раду обично комбинује дубоку меланхолију и хумор. У јесен 2014. Године објавиће две нове књиге, Drömboken (Сањарица) i Guiden (Водич). Објавила је:
Књиге: Det Förlovade Barnet (Обећанодете, кратке приче, 1993); Gall eller Våra osynliga väntrum (Неплодна или Наше невидљиве чекаонице, поезија, 1994); Varasten (Битикамен, лирска проза, 1996) Åttakroppar (Осамтела, кратке приче, 1998); Av blygselblev Adele fet (Од стида се Аделе угојила, лирска проза, 2000) Katt begraven (Закопана мачка, роман, 2003); En god Havanna – besläktat (Једна добра Хавана – сродства, лирска проза, 2006); Ryggens nymåne (Млад месец леђа, поезија, 2009); Vattnen (Воде, кратке приче, 2010); Påutvägenvar jag en annan (växel) brukspoesi (На изласку сам била неко други поезија (са сменом врста), поезија, 2012).
Драме: Edelweiss (Runolist, 1989); Pantlånekontoret (Залагаоница, 1992); Jungfru Anna (Девица Ана, 2000); Eftermiddag (Поподне, 2002); Man måstespottaförst (Прво мораш да пљунеш, 2005); Simma näck (Пливање без одеће, 2009).
Радиодраме: Vendettan (Освета, 1990); Vestalen (Весталке,1994); Harriets hus (Харијетина кућа, 1999); Sagan om den lilladrottningen (Бајка о малој краљици, 2001); Och om bettlare och vägmän (И о просјацима и скитницама, 2003); So long, Marianne (До следећег сусрета, Мариана,2008); Rosenfång III (2011).
Преводи: Katt begraven (Закопа намачка), роман преведен на француски; Vattnen (Воде) је 2013. На српски превела Славица Агатоновић. У књижевним антологијама и часописима могу се наћи њене приче на француском, енглеском, немачком, финском, руском, хрватском, естонском и српском.
Радио драме су јој преведене на бројне језике.
Награде: Главна награда Prix Italia 1995 (радио драма Vestalen – Весталке), Prix Europa Рaдиo Фрaнцускa 2004 (радио драма Och ombettlare och vägmän – И о просјацима и скитницама), добитница награде Шведског књижевног друштва (Det förlovade barnet–Обећано дете 1993, Åtta kroppar–Осам тела 1998, Katt begraven – Закопа намачка 2004), Награда културног фонда Ленгманске задужбине (Stiftelsen Längmanska) 2000. Језичка награда Хуга Бергрута (Hugo Bergroth) 2008, Награда Бергбум (Bergbom) 2010. За драму од Шведског књижевног друштва (SLS).
О књизи Воде
Ауторка и драмски писац Сусане Рингел је талентована, изузетно индивидуална ауторка кратких прича. Својом деветом књигом Vattnen (Воде, 2010) коначно је постигла успех изван граница Шведске.
Има мноштво излета у књизи Воде – људи беже од себе и од других. Неколицина успевају: превише је воде протекло испод моста. Вода такође представља и веома реалну нит која повезује ове приче, од плодове воде до Босфора.
Временски оквир приче је често путовање које се пресеца са прошлошћу. Сусрећемо људе у кризи, на путу ка кризи или непосредно пошто су је искусили. Многи наратори су жене које поседују немилосрдно оштаро сећај за сопствене недостатке који долазе са средњим годинама. Те жене се боре да досегну унутрашња скровишта живота, да умакну својој жарећој самосвести, да буду преображене.
Приче у овој збирци су уједињене снажним, чулним језиком Рингелове. Она као да поседује непресушни извор метафора, поређења и фраза, и обилно се поиграва њима. Она са речима поступа као са конкретним објектима из којих цеди, које савија и од којих деље фигурине. Али језик никад није сам себи сврха, него практичан алат који она користи за најтананије пукотине – и то са оштром топлином, хумором и меланхолијом која захтева одређено животно искуство.
Sara Ehnholm Hielm
Када су питали познатог Мајлса Дејвиса како успева да ствара тако божанствену музику, одговорио је: „Тамо где други свирају две ноте, ја свирам само једну“. У томе је и тајна кратке приче, која, за разлику од распричаности романа, нуди царство тишине. У њој је језик подвргнут дресури и његовој упорној жељи да околиши, доведена је у питање његова непоузданост и таленат опсенарства да вара при свакој изговореној речи. Он је често препрека између човека и његовог најдубљег бића јер се служимо скрајнутим језиком у односу на дубљу стварност до које бисмо можда и допрли ако не бисмо допустили да будемо обманути привидном лакоћом којом језик све објашњава, или замишља да може објаснити. Мајстор кратке приче, Хорхе Луис Борхес, сместио га је у Алеф кабалистичку тачку где се све прелама и где је све са свачим у вези, провоцирајући тим простором истовременог метафизику жеље коју прича мора да изазове у читаоцу. Чехов га је оголио у скоку из суморне и баналне свакодневнице, а Хулио Кортасар је као симбол приче узео Лавиринт (школице, Мебијусову траку), дајући жељи лиричност и страст, надљудски полет да се изађе из затвореног кола у којем се, идући према крају, враћа на почетак.
Љубица Арсић
Поред драме, кратка проза је постала специјалност Рингелове. Њен једини роман Katt begraven (Закопан амачка, 2003) је типично сачињен од комадића краткепрозе. Она први пут искушава ову форму укњизи Vara sten (Бити камен, 1996), где дозвољава камену на пољу да коментарише свет – поље, које затим постепено постаје трг у тржном центру. Сусрет између града и села је тема којој се Рингеллова изнова враћа у својим делима.
Сакњигом Av blygsel blev Adele fet (Срам је учинио Аделу дебелом, 2000) Рингелова налази сродан мотив за своју личну врсту кратке прозе. Ова је књига збирка забавних и вишеслојних мини прича, портрета који су о својој оштрини одмах препознатљиви и веома оригинални. En god havanna (Једна добра хавана, 2006) је формално и тематски везана за Аделу, али представља више разгранату целину која, између осталог, оставља више простора несташности Рингелове. Поред портрета личности – овог пута чудних рођака алтер ега – налазимо разноврсне рефлексије, слике ситуација и окружења, као и медитативније прозне поеме.