Саманта Швеблин (Samanta Schweblin, Буенос Ајрес, 1978. године) је имала 22 године када је освојила награду Haroldo Conti за прву причу, а 23 када је њена прва књига, El núcleo del disturbio (Срж нереда), освојила прву награду Националног фонда за уметност. Њена друга збирка прича, Птице у устима (Pájaros en la boca), освојила је награду Casa de las Américas 2008. године и преведена је на дванаест језика. Нашла се на листи 22 најбоља писца на шпанском, млађа од 35 година, коју је саставио британски магазин Гранта. Престижну награду Juan Rulfo добила је 2012. године за причу Un hombre sin suerte. Приче су јој увршћене у многе антологије у Аргентини, Шпанији, САД, Француској, Немачкој, Шведској, Србији итд. Пише приче и филмске сценарије.
Ове године објавила је свој први роман Distancia de rescate. Добитник је стипендија многих институција, и живела је у Охаки (Мексико), Умбрији (Италија), Шангају (Кина) и Берлину (Немачка), где тренутно борави.
Саманта Швеблин је глас који обећава у модерној књижевности на шпанском језику. Ни најмање не сумњам да овај приповедач има сјајну каријеру пред собом.
(Марио Варгас Љоса)
Она је највећи аргентински приповедач, без обзира на пол.
(Ана Марија Шуа, дневник Perfil)
Изненађење кад откријете да се све друге уметности садрже у књижевном тексту. Швеблин је више налик доживљају који имате у галерији или док гледате ауторски филм него књизи коју покупите са неке сиве полице.
(Марио Белатин)
Један од најснажнијих гласова новог аргентинског наратива: наследница Биоја Касареса.
(Ел Мундо)
Једна од двадесет младих шпанских писаца који највише обећавају.
(Магазин Гранта)
O књизи Птице у устима
Саманта Швеблин верује у добру, занимљиву, подстицајну књижевност, а ужасава се досадне. Пред читаоцем је избор из њене две књиге прича, Исходиште нереда и Птице у устима, које се „опасно приближавају утопији савршене књиге“. Швеблин је постала најоригиналнији и најјачи глас савременог младог приповедаштва не само Аргентине него можда и читаве Латинске Америке. Приповетке Саманте Швеблин преведене су на петнаестак језика и занимање за њено дело, како међу широком публиком, тако у академским круговима и даље расте.
У наративном свету Саманте Швеблин, у свакој причи о њему, постоји увек готово неприметна пукотина кроз коју њени протагонисти покушавају да утекну у неку другу, благороднију стварност коју ни ми, читаоци, ни они као ликови, као да не познајемо.
Латентна напетост прати све приче Саманте Швеблин (У степи, Птице у устима), чак и у анегдотама наизглед тривијалног садржаја (Деда Мраз спава код нас, Главе о асфалт), отуд стални призвук хорора (Под земљом, Очајне жене) или апсурда (Црне рупе) који од свакодневног света прави зачарани круг из којег се ретко кад шчепа прилика за излазак. Сумња се да је свако дно дупло (тако економично саопштено причом Мој брат Валтер).
Непогрешиво је препознатљив опори, сурови и сублиминално насилни свет њене прозе (Бенавидесов тешки кофер, Ирман, Очајне жене, Птице у устима, итд) коју су многи, због фантастичких трагова и бекетовски снажног укуса књижевности апсурда често доводили у везу са Кафком. Хипербола (Под земљом), чудо „једне премисе” (Конзерве, Човек сирена, Црне рупе) прати свеприсутни фини хумор који се креће по широком регистру, од лаке ироније до каустичног цинизма, смештен у сивој зони између опсене и вануметнички тривијалног постојања.
Сви текстови Саманте Швеблин су више него узорити: онако како су то приче Рејмонда Карвера или Габрије Гарсије Маркеса. Добро коришћење штурог, директног језика без придева ствара то осећање двоструког дна, постојања нечег (претећег?) неизреченог и неизрецивог, али дубљег и важнијег, што презире благоглагољивост и ход у месту. Можда је све то само друго име за књижевност о суштини ствари.
(Бранко Анђић)