„Реалност која се догађа пред нашим очима понекад нам се чини као да није реална, као да ју је измислио неко, као да је из књиге, толико је снажна. Нажалост, живимо у реалности која чак и не тражи да је литераризујемо.“
Гошћа из Македоније Лидија Димковска говори уочи фестивала о томе шта је данас тема број један за сваког писца, је ли књижевна метафора довољно снажна да надмаши бруталност и маштовитост реалности, је ли књижевност једини излаз из наше стварности, али и како размишља о свом читаоцу и шта препоручује за читање?
„Реалност која се догађа пред нашим очима понекад нам се чини као да није реална, као да ју је измислио неко, као да је из књиге, толико је снажна. Нажалост, живимо у реалности која чак и не тражи да је литераризујемо. Својом интезивношћу, суровошћу и невероватношћу већ је литература, само морамо да је напишемо. Нова реалистична књижевност то и ради. Лично, не бежим од реалности чији сам сведок, али то не значи да не стварам и друге могуће реалности у својим делима. Понекад могу да пишем о ‘сада и овде’, а понекад ми треба временска дистанца да реалност постане сећање које увек отвара и много других слојева у литератури.“
Први читалац онога што напишем сам ја и то је најтежи сусрет између писца и читаоца. Тек онда долазе други читаоци као такви, али о њима не размишљам док пишем. Тек кад ми се лично јави први читалац књиге, увучем се у његову кожу и видим књигу са друге стране слова. То је изванредно искуство. Не бих волела да знам да моји читаоци читају и ауторе које сама не бих читала, мислим свакако на тривијалну књижевност. Живот је прекратак и штета би било да га уместо на врхунску литературу потрошимо на тривијалне књиге и бестселере површног садржаја. Читам тако класике као и савремену литературу, подједнако поезију и прозу. За мене је највећи аутор на свету, и више него аутор – човек, Марина Цветајева. Све што је написала – песме, приче, есеје, драме, писма, све је литература од које се њен живот нити мало не одваја.”