„Не искључујем да тренутни догађаји могу утицати на стварање књижевности, премда не верујем да писац чека тренутне догађаје да би писао. Писац посматра свет кроз призму личног искуства. Обично се верује да је књижевност бег у неку алтернативну реалност.“
Италијан са новосадском адресом Марио Лигуори говори о томе шта му је топ-тема за писање, јесу ли то пре сасвим конкретни догађаји, или пак имагинације свести, може ли се побећи у књижевност из наше надреалне стварности, плус шта препоручује за читање:
„Не искључујем да тренутни догађаји могу утицати на стварање књижевности, премда не верујем да писац чека тренутне догађаје да би писао. Писац посматра свет кроз призму личног искуства. Обично се верује да је књижевност бег у неку алтернативну реалност. Међутим, књижевника не сматрам човеком који бежи. Књижевност није излаз из стварности, већ говори о ономе што би се могло догодити.
Читалац је битан, зато што су њему упућене пишчеве рећи. Постоји идеалан читалац који је и те како у стању да схвати поруке књижевности, мада та чињеница не треба да оптерећује писца. Књижевност зна да буде незгодна. Кад би писац писао оно што публика очекује, стварао би књижевност која не изненађује.
Моја публика чита поетску прозу, песме, путописе и класике. Ја читам ауторе из Кампаније, али и ствараоце из других крајева света. Од Дантеа до Храбала, од Џојса до Рее, има текстова којима се често враћам. Могли бисмо да издвојимо много књига, а једна од њих свакако јесте Пут око света за осамдесет дана.”