Владимир Кецмановић (Сарајево, 1972) до сада је објавио романе: Последња Шанса (1999), Садржај Шупљине (2001), Феликс (2007), Топ је био врео (2008), Сибир (2011), Каинов ожиљак (у четири руке, са Дејаном Стојиљковићем, 2014), Осама (2015) и збирку приповедака Зидови који се руше (2012). Са историчарем Предрагом Марковићем аутор је књиге Тито, поговор (2012). Објавио и есејистичко-биографску књигу Das ist Princip! (2014).
Добитник је стипендије Фондације „Борислав Пекић” и награда „Иво Андрић”, „Бранко Ћопић”, „Меша Селимовић” и велике Андрићеве награде института у Андрићграду.
Кецмановићева проза превођена је на енглески, француски, немачки, украјински и румунски језик.
Његова дела доживела су филмске, телевизијске и драмске адаптације.
Превод романа Топ је био врео (The canon was Red Hot, 2014) је номинован за награду „Dablin impact ”, која се у истоименом граду додељује за најбољи роман објављен на енглеском језику.
Живи и ради у Београду. Власник је и уредник издавачке куће ВИА (VIA). Колумниста је листа Политика. Повремено пише за више медија у земљи и окружењу. Члан је групе П 70 и Српског књижевног друштва.
Топ је био врео Владимира Кецмановића је несумњиво најхрабрији српски роман двадесет и првог века.
Слободан Владушић
Топ је био врео је најтежи поетички погодак српске књижевности у неизговорљиво име страдања током деведесетих.
Александар Јерков
Кецмановић је, наиме, у своме потенцијалу стварно велики писац, један од оних по којима би се могла памтити српска књижевност прве половице овога стољећа. И још нешто сасвим субјективно: све у мени бори се против ове књиге, јер је против ње све што сам на тему сарајевске опсаде написао, али јој величину никако не бих одрицао.
Миљенко Јерговић
На почетку прошлог века беше Црњански, са својим непоновљивим реченицама без краја, које су се, испресецане безбројним зарезима, преливале преко својих читалаца као море. На почетку следећег, овог века, налази се Владимир Кецмановић, са реченицама кратким, шиљатим, које се као ексери забијају у наша чела. Затворили смо круг.
Бојан Босиљчић
Нови роман Владе Кецмановића је дјело које можемо сврстати у жанр књига ‘отворених вена’. Писан је језиком његовог дјетињства, говором у коме су изостављени вокали и гдје се значења ријечи губе у бујици страсти и осјећања која ауторове јунаке воде кроз снажне заплете. Сви радови на овој књизи су постављени на истинској основи, али се живописни ликови и њихове судбине преплићу по формули историје посљедњег југословенског рата. Диван примјер! Српски писац трансцендира језиком босанских муслимана, храбро поштовање комшије и меланхолично познавање касабе, њених законитости, те проналажење формуле трагизма јунака књиге, Мурата, а касније и његовог сина који се поистовјећује са Осамом Бин Ладеном. Роман Осама – још један тријумф Кецмановићевог човјекољубља.
Емир Кустурица
Кецмановићева истина најрадије проговара на уста деце или јуродивих. И ова прича је испричана ведрим и непобедивим уличним језиком. И мало кад је ведријим језиком испричана тужнија прича.
Владимир Пиштало
Ако је језик заиста, као што досетка каже ‘дијалект са војском и морнарицом’, онда у неком вишем смислу дијалект стиче достојанство кад се на њему исприповеда велико уметничко дело… Зналачки и маестрално, Кецмановић свој књижевни свет програмски уклапа у Андрићеву традицију, а можда и највећа сличност Кецмановића са Андрићем јест у његовом дубинском разумевању трагизма историјске судбине босанских муслимана, па и у саосећању с тим трагизмом.
Мухарем Баздуљ