ПЕ­ТЕР ХАНД­КЕ је ро­ђен је 6. де­цем­бра 1942. у Гри­фе­ну, у Ко­ру­шкој.

      Пр­ве го­ди­не ра­ног де­тињ­ства про­вео је у род­ном ме­сту, да би се са по­ро­ди­цом 1945. пре­се­лио у Бер­лин, у део гра­да под кон­тро­лом СССР-а. У ју­ну 1948, не­по­сред­но пред уво­ђе­ње бло­ка­де Бер­ли­на, че­тво­ро­чла­на по­ро­ди­ца на­пу­шта град, иле­гал­но пре­ла­зи гра­ни­цу са Ау­стри­јом и вра­ћа се у Гри­фен. Ту по­ха­ђа основ­ну шко­лу, а ка­то­лич­ко-ху­ма­ни­стич­ку гим­на­зи­ју (1954-1959) у Тан­цен­бер­гу, ка­да по­чи­ње да об­ја­вљу­је и пр­ве књи­жев­не ра­до­ве. Шко­ло­ва­ње на­ста­вља у Кла­ген­фур­ту, где 1959, на сту­дент­ском књи­жев­ном кон­кур­су, до­би­ја на­гра­ду. Го­ди­не 1961. по­чи­ње да сту­ди­ра пра­во у Гра­цу, али по об­ја­вљи­ва­њу пр­вог ро­ма­на (Стр­шље­ни, на­пи­сан то­ком од­мо­ра на остр­ву Крк, 1965) на­пу­шта сту­ди­је и пре­ла­зи у сло­бод­не умет­ни­ке.

      То­ком сту­ди­ра­ња ак­тив­но се ба­ви ли­те­рар­ним ства­ра­ла­штвом и већ та­да фор­ми­ра осо­бен књи­жев­ни стил, по ко­ме оста­је пре­по­зна­тљив у на­ред­ним де­це­ни­ја­ма. У то вре­ме Ханд­ке по­ка­зу­је ве­ли­ко за­ни­ма­ње за филм и по­зо­ри­ште, те се по­вре­ме­но на­ла­зи у уло­га­ма сце­но­гра­фа, ре­ди­те­ља, из­ве­шта­ча са филм­ских фе­сти­ва­ла или чла­на жи­ри­ја. Већ на са­мом по­чет­ку ка­ри­је­ре (на­кон ро­ма­на Стр­шље­ни, сле­ди дра­ма Псо­ва­ње пу­бли­ке), Ханд­ке на­сту­па као сво­је­вр­сни бун­тов­ник ко­ји се су­прот­ста­вља по­је­ди­нач­ним ин­сти­ту­ци­о­нал­ним гле­да­њи­ма на свет, или са­мим ин­сти­ту­ци­ја­ма (го­вор на са­стан­ку Гру­пе 47, ко­ја је оку­пља­ла ве­ли­чи­не као што су Хајн­рих Бел и Гин­тер Грас, у Прин­сто­ну, САД, ка­да је ства­ра­ла­штво та­да­шње не­мач­ке ели­те на­звао бу­да­ла­шти­ном, до­сад­ним, иди­от­ским, и пре­ба­цио му опи­си­вач­ку им­по­тент­ност), чи­ме сти­че сла­ву и по­ста­је култ­ни пи­сац бит-ге­не­ра­ци­је. На­гра­ду Гер­харт Ха­уп­тман до­би­ја 1967, ка­да је об­ја­вљен и на­слов Ка­спар, а две го­ди­не ка­сни­је уче­ству­је у осни­ва­њу Из­да­вач­ке ку­ће пи­са­ца у Франк­фур­ту.

      Пе­ри­од од 1971. до 1978. године, ко­ји углав­ном про­во­ди у Па­ри­зу, за­по­чео је по­ро­дич­ном тра­ге­ди­јом, са­мо­у­би­ством ње­го­ве мај­ке, ко­ју об­ра­ђу­је у Без­жељ­ној не­сре­ћи. Кључ­ни про­бој на свет­ску књи­жев­ну сце­ну оства­рио је ро­ма­ном Гол­ма­нов страх од пе­на­ла из 1970. године, у ко­јем мај­стор­ски опи­су­је очај по­је­дин­ца, ње­го­ву из­гу­бље­ност у са­вре­ме­ном све­ту, де­пре­си­ју и је­зу хлад­но­ра­тов­ске Евро­пе и ма­ло­гра­ђан­ске ау­стриј­ске про­вин­ци­је. Књи­га је ушла у школ­ске лек­ти­ре, а не­мач­ки ре­ди­тељ Вим Вен­дерс по њој је сни­мио исто­и­ме­ни филм. Са­рад­ња дво­ји­це умет­ни­ка кру­ни­са­на је Ханд­ке­о­вим сце­на­ри­јем за ан­то­ло­гиј­ски филм Не­бо над Бер­ли­ном.

     По­сле ду­гог бо­рав­ка у раз­ли­чи­тим европ­ским гра­до­ви­ма, вра­ћа се у Ау­стри­ју 1979. године где, уз крат­ке пре­ки­де, жи­ви до 1987. У ме­ђу­вре­ме­ну об­ја­вљу­је број­не на­сло­ве: Пе­сме за тра­ја­ње, По­у­ка пла­ни­не Сeнт-Вик­тор, Без­жељ­на не­сре­ћа… и до­би­ја на­гра­де Пе­тер Ро­зе­гер, Ге­орг Бих­нер, Ши­ле­ро­ву на­гра­ду гра­да Ман­хај­ма, На­гра­ду за кул­ту­ру (до­де­љу­је по­кра­ји­на Ко­ру­шка), две На­гра­де за књи­жев­ност (до­де­љу­ју гра­до­ви Салц­бург и Бре­мен)… Од 1987. до 1990. Ханд­ке је на пу­ту ши­ром све­та, што је и те­ма ње­го­ве књи­ге Ју­че, на пу­ту, у ко­јој пре­зен­ту­је ду­бо­ко ре­флек­сив­ну сли­ку о при­ро­ди и о ле­по­ти све­та и зна­че­њу ко­је им сво­јим до­жи­вља­јем и ми­шљу да­је сам чо­век.

     Од 1990. жи­ви у Ша­ви­лу код Вер­са­ја. У кон­ти­ну­и­те­ту пи­ше и об­ја­вљу­је, из­ме­ђу оста­лог: Спо­ри по­вра­так ку­ћи, Кроз се­ла, Опро­штај са­ња­ра од Де­ве­те зе­мље, Зим­ско пу­то­ва­ње до ре­ка Ду­на­ва, Са­ве, Мо­ра­ве и Дри­не или Прав­да за Ср­би­ју, Лет­њи до­да­так зим­ском пу­то­ва­њу, Во­жња чу­ном или ко­мад за филм о ра­ту, Кроз су­зе пи­та­ју­ћи, Још је­дан­пут за Ту­ки­ди­да, Дон Ху­ан: по ње­му са­мом, Под­зем­ни блуз, Уну­тра­шњи свет спо­ља­шњег све­та уну­тра­шњег све­та, Ку­ка­ви­це од Ве­ли­ке Хо­че, По­вест Дра­го­љу­ба Ми­ла­но­ви­ћа, Мо­рав­ска ноћ… Као ро­ма­но­пи­сац, при­по­ве­дач, пе­сник, дра­ма­ти­чар, пи­сац ра­дио-дра­ма, филм­ских сце­на­ри­ја и пре­во­ди­лац, об­ја­вио је до да­нас око 60 књи­га и око 30 књи­га пре­во­да с ен­гле­ског, фран­цу­ског, ста­ро­грч­ког и сло­ве­нач­ког је­зи­ка. Из­у­зи­ма­ју­ћи Но­бе­ло­ву, до­бит­ник је свих ва­жни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. У знак про­те­ста због бом­бар­до­ва­ња СР Ју­го­сла­ви­је 1999. године вра­тио је Бих­не­ро­ву на­гра­ду, а 2006. од­био да при­ми на­гра­ду Хајн­рих Хај­не, ко­ју до­де­љу­је град Ди­сел­дорф, због по­ли­тич­ких при­ти­са­ка на чла­но­ве жи­ри­ја да про­ме­не сво­ју од­лу­ку.

     Ка­сни­је је до­био на­гра­де Ви­ле­ни­ца, Франц Каф­ка, Зиг­фрид Ун­зелд, Иб­зе­но­ву на­гра­ду (ко­ја се сма­тра Но­бе­ло­вом за драм­ску књи­жев­ност), Вирт – на­гра­ду за европ­ску књи­жев­ност…

     Код нас је до­био на­гра­де: Фон­да­ци­је Бра­ћа Ка­рић, Злат­ни крст кне­за Ла­за­ра, Ра­чан­ску по­ве­љу, Бе­ло­вод­ску ро­зе­ту, По­ча­сну Ди­со­ву на­гра­ду, На­гра­ду Мо­мо Ка­пор…

     До­бит­ник је По­ве­ље по­ча­сног гра­ђа­ни­на Бе­о­гра­да и Злат­ног ор­де­на за за­слу­ге од Пред­сед­ни­ка Ср­би­је.

     Ино­стра­ни је члан Оде­ље­ња је­зи­ка и књи­жев­но­сти Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти од 1. но­вем­бра 2012. го­ди­не.

 

Ханд­ке је по­стао бун­тов­ник европ­ске аван­гар­де, од­ба­цу­ју­ћи дру­штве­не, пси­хо­ло­шке и исто­риј­ске ка­те­го­ри­је ис­ку­ства као вр­сту је­зич­ке об­ма­не. Али, ле­по са­зре­ва и са­да га сма­тра­ју јед­ним од нај­зна­чај­ни­јих пи­са­ца на не­мач­ком је­зи­ку.

Ри­чард Лок, Њу­јорк Тајмс

 

Не мо­же се оспо­ри­ти Ханд­ке­о­ва све­сна си­ли­на и брит­ка ја­сно­ћа емо­ци­је. Он пи­ше из сфе­ре ко­ја на­ди­ла­зи пси­хо­ло­ги­ју, где осе­ћа­ња сти­чу не­у­мо­љи­вост на­су­мич­но про­на­ђе­них, ге­о­ло­шки ана­ли­зи­ра­них ка­мен­чи­ћа. Нај­бо­љи пи­сац, све у све­му, на свом је­зи­ку.

Џон Ап­дајк, Њу­јор­кер

 

Пе­тер Ханд­ке је из­гра­дио ре­пу­та­ци­ју као зна­ча­јан пи­сац сво­јом же­сто­ком, ле­де­ном се­ри­јом књи­га: Псо­ва­ње пу­бли­ке, Ка­спар, Пло­вид­ба пре­ко је­зе­ра Кон­станс, Гол­ма­нов страх од пе­на­ла и Крат­ко пи­смо за ду­го ра­ста­ја­ње. За­о­би­ла­зно, па ипак за­чу­ђу­ју­ће не­по­сред­но, ова де­ла су у све­жој про­зној и драм­ској фор­ми оте­ло­тво­ри­ла пи­та­ња ко­ја де­лу­ју по­себ­но пост­мо­дер­ни­стич­ка, на­и­ме оп­се­си­ју (за­пра­во зга­ђе­ност) над на­чи­ном на ко­ји је­зик де­фи­ни­ше са­мог се­бе и огра­ни­ча­ва људ­ске мо­гућ­но­сти.

Њу­јорк Тајмс

 

По сна­зи и ви­зи­ји и оп­се­гу, Пе­тер Ханд­ке је нај­зна­чај­ни­ји но­ви пи­сац на ме­ђу­на­род­ној сце­ни од Бе­ке­та.

Стен­ли Ка­уф­ман, Са­тр­деј Ри­вју

 

Ње­го­ва про­за под­се­ћа на пи­са­ње Хен­ри­ја Џеј­мса… страст за раз­у­ме­ва­њем, за схва­та­њем муч­них сло­же­но­сти са­вре­ме­ног жи­во­та.

Фи­ла­дел­фи­ја Ин­ква­је­рер

 

Је­дан од нај­о­ри­ги­нал­ни­јих и нај­про­во­ка­тив­ни­јих са­вре­ме­них пи­са­ца.

Њу­јорк Тајмс

 

О ро­ма­ну Мо­рав­ска ноћ

Пе­тер Ханд­ке је мај­стор јед­ног од нај­бо­љих про­зних сти­ло­ва не­мач­ког је­зи­ка у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду, реч­не ре­то­ри­ке ко­ја је ду­бо­ка и бр­за и су­прот­на стру­ји.

Џо­шуа Ко­ен, Књи­жев­на кри­ти­ка Њу­јорк Тај­мса

 

Ис­тра­жи­вач­ка по­тра­га о то­ме ка­ко пу­то­ва­ње и при­по­ве­да­ње мо­же да по­мог­не да чо­век про­на­ђе свог нај­и­стин­ски­јег се­бе.

Пур­ни­ма Ап­те, Бу­клист

 

Овај ре­но­ми­ра­ни ау­стриј­ски ро­ма­но­пи­сац се освр­ће на свој опус и ужа­сни век у овој еле­гич­ној при­чи… Хан­дке­о­во пи­са­ње је по­не­кад сво­је­вр­сна ме­ди­та­ци­ја о исто­ри­ји… а по­не­кад јед­но­став­но ле­по… Сјај­но.

Књи­жев­на кри­ти­ка Кир­кус

 

Овај ро­ман (Дон Ху­ан) на све­га сто­ти­нак стра­ни­ца до­но­си уз­бу­ђе­ња и са­зна­ња ко­ја нам не до­но­се мно­ге књи­ге ве­ће и по оби­му и по ам­би­ци­о­зно­сти ау­то­ра. Пред на­ма је не­пре­тен­ци­о­зно де­ло пи­сца – мај­сто­ра ко­је се за­и­ста мо­же чи­та­ти на оно­ли­ко на­чи­на ко­ли­ко има чи­та­ла­ца. Уо­ста­лом, чи­та­лац је упра­во ли­це ко­је же­ли да бу­де за­ве­де­но – при­чом. А при­ча је, та­ко­ђе, об­лик мо­ћи.

Са­ња До­ма­зет

 

„Ју­че, на пу­ту” је­сте књи­га за спо­ро чи­та­ње, за раз­ми­шља­ње, књи­га ко­ја зах­те­ва вре­ме за са­мо­са­гле­да­ва­ње. Она све­до­чи о по­ку­ша­ју да се ухва­ти онај тре­ну­так сва­ко­дне­ви­це ко­ји нам нај­бр­же из­ми­че, иа­ко нам је увек нај­бли­жи: „Пред при­зо­ром да­љи­не до­ђох се­би.”

Злат­ко Кра­сни

 

За Пе­те­ра Ханд­кеа књи­жев­ни стил је из­над све­га. Због то­га чи­та­ње ње­го­вих про­за пред­ста­вља ужи­так за љу­де ко­ји од књи­жев­но­сти тра­же нај­ви­ше. И дру­го, јед­на­ко ва­жно: Пе­тер Ханд­ке је пи­сац ко­ји под­сти­че про­ме­ну у сва­кој сво­јој но­вој, на­ред­ној књи­зи. Ин­си­сти­ра на про­ме­на­ма фор­ме, на упо­тре­би пра­ве, од­го­ва­ра­ју­ће фор­ме. Књи­ге о ко­ји­ма сам на­тук­нуо по­не­ку реч то го­во­ре. Ни­јед­на ни­је без абе­ра­ци­је у фор­мал­ном по­гле­ду.

Ва­са Пав­ко­вић

 

Нео­бич­на ау­то­би­о­граф­ска по­вест, ве­за­на на­сло­вом и не са­мо на­сло­вом, за на­ше кра­је­ве. Је­дан пи­сац ко­ји је, то­бо­же, на­пу­стио спи­са­тељ­ски по­сао, ис­по­ве­да се на бро­ду-хо­те­лу Мо­рав­ска ноћ ше­сто­ри­ци при­ја­те­ља, тач­ни­је, до­зво­ља­ва им да га ис­по­ве­да­ју, да га под­се­ћа­ју на пре­де­ле, си­ту­а­ци­је, су­сре­те, по­је­ди­но­сти и ли­ца из ње­го­вих ра­ни­јих књи­га и окол­но­сти ко­је су га пра­ти­ле… За­кле­ти уса­мље­ник, у спо­ру са ду­хов­ном и дру­штве­ном кли­мом за­пад­ног све­та, на­шао је у на­шем де­лу Бал­ка­на окру­же­ње при­клад­но свом пси­хо­ло­шком ста­њу, по­тре­би да ства­ри по­сма­тра из­ван њи­хо­вог усво­је­ног окви­ра, из пер­спек­ти­ве сло­бод­не, од дру­штве­них кон­вен­ци­ја отрг­ну­те је­дин­ке. Са на­шом, та­ко­ђе уса­мље­ном, из све­та ис­кљу­че­ном зе­мљом, он је утвр­дио се­стрин­ску срод­ност: раз­у­ме­ва­ју­ћи се­бе, он схва­та и при­хва­та нас.

Ми­ло­ван Да­ној­лић