СЛОБОДАН ШНАЈДЕР (Загреб, 1948) дипломирао је филозофију и англистику на Филозофском факултету у Загребу. Био је суоснивач је и дугогодишњи уредник позоришног часописа „Пролог“. Боравио је дуже време у Немачкој, Аустрији и Француској.
Активан је у различитим жанровима. Прозу објављује од 1966. године. Од 1969. године до данас делује као драматичар, пишући драмске текстове континуирано, што се не може рећи и за извођења.
Објавио је до сада четири књиге прозе: Књига о ситном ( Конзор, Загреб, 1996), 505 са цртом ( Профил Интернационал, Загреб 2007), Морендо ( Профил Интернационал, Загреб, 2011) и Доба мједи ( TIM Press, Загреб, 2015).
Превођен је и игран у иностранству. Нека од извођења су: Миниголф (1968), Камов, смртопис (1978), Хрватски Фауст (1982), Confiteor (1984), Баухаус (1990), Змијин свлак (1994), Утјеха сјеверних мора (1997), Код Бијелог лабуда (1999), Пето еванђеље (2004), Кости у камену /Тито/ (2007), Моја драга Тила (лутке) (2010), Енциклопедија изгубљеног времена (2011), Како је Дунда спасила домовину (2012).
Од 1994. до 2014. године био је активан као колумнист ријечког „Новог листа“ (Опасне везе). Избор из колумни објављен је у двема књигама, Кардинална грешка ( Нови лист – Адамић, Ријека, 1999) и Умријети под звијездом ( Нови лист – Адамић, Ријека, 2005).
Изабрана дела у девет књига изашла су код Прометеја, Загреб 2005-2007.
Посљедњи драмски текст је Свјетлуцање коме ( Часопис Форум, св. 1-3, Загреб, 2015).
Друго издање романа Доба мједи који је добио пет награда (Меша Селимовић, Мирко Ковач, Радомир Константиновић, Петар Кочић и награду Тпортала за роман године) изашло је код TIM press-a у новембру 2016. године.
Написавши сјајан роман, извјесно један од најбољих у новијој повијести хрватске књижевности, покушао се ријешити наслага тешког и оптерећујућег насљеђа, али је тим искуством уједно и нас обогатио новим спознајама које нису угодне. Међутим, оне нас у сваком случају, ако си дамо труда и прочитамо га, могу (можда) учинити бољим људима.
Јарослав Печник, Нови лист
Његов роман израња из легенде и из легендарне прошлости, вишеструко интерпретиране и надинтерпретиране обитељске приче, да би се врло брзо преобразио у врло стварну, тврду и сурову истину двадесетог стољећа. (…) Ово је, без икакве сумње, најважнији роман хрватске књижевности у посљедењих неколико година.
Миљенко Јерговић, Јутарњи лист
Доба мједи је јака књига која захтијева концентрираног читатеља, спремног да застане над приповједним реченицама које су заправо филозофске мисли, ауторске сентенце, сензибилног читатеља који ће препознати поетска мјеста и који пристаје на немогућност једноставног и једносмјерног тумачења. Укратко, Доба мједи је озбиљна, чврста и врло осјетљива књига. (…) За читатеље, који хтјели или не хтјели, познају 20. стољеће као доба екстрема, Шнајдерово Доба мједи јест и мједено доба и трајније од мједи. То је списатељско свједочанство како је могуће писати након Аушвица. Тешко и неизвјесно. Али неизбјежно и увијек особно.
Андреа Златар Виолић, Booksa.hr
Доба мједи, доба змије коју је Мојсије начинио према наредби Бога, доба је одсутног Бога доба идеје у коју се мора вјеровати и вријеме обожавања мједених кумира. А у том добу почињују се најгори ужаси. (…) Шнајдеру је за Доба мједи био потребан „цијели живот“. Не зато јер је судбина фолксдојчера политички осјетљива тема. Дапаче, то је одавно престала бити. Већ зато што је Доба мједи оно што се уобичава назвати тестаментом, опоручним роман.
Драган Јурак, Модерна времена
Роман густих, тмастих, тешких но нимало непроходних реченица, за дуго и споро уживање, моћан као сила Дунава под сенком Тврђаве, сабрат рецимо најбољим Тишминим књигама или Лебовићевом Semper idem, с прстохватом Кишовог Породичног циклуса, све у свему: велика прича Шнајдеровог и нашег двадесетог века.
Теофил Панчић, Време