Фото: Душан Поповић
Срђан Срдић је рођен у Кикинди 1977. године. Дипломирао је на Kатедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. На истом факултету је и докторирао. Запослен је у Гимназији „Душан Васиљев“ у Кикинди и на месту руководиоца истоименог Регионалног севернобанатског центра за таленте. Волонтерски уређује део књижевног програма за потребе Народне библиотеке „Јован Поповић“ из Кикинде, при којој је оформио Радионицу креативног читања. С Владимиром Арсенићем води Радионицу креативног писања у Београду, као и издавачку кућу „Партизанска књига“.
Аутор је романа Мртво поље (2010) и Сатори (2013), Сребрна магла пада (2017), збирки прича Еспирандо (2011) и Сагоревања (2014), као и књиге есеја Записи из читања (2014).
Добитник је награда: Улазница (2007), Лаза Лазаревић (2009), Биљана Јовановић (2012), Едо Будиша (2012), као и стипендије из Фонда Борислав Пекић (2010).
Текстови и књиге Срђана Срдића преведени су на енглески, немачки, украјински, македонски, румунски, словеначки, албански и мађарски језик.
Живи у Микро – насељу, поред Кикинде.
ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА
Примећено је да литература Срђана Срдића и посебно Сребрна магла пада захтева стрпљивог, упорног и концентрисаног читаоца, па и читаоца узорних читалачких компетенција. Међутим, пре бих рекла да Срдићева књижевност, понајвише, изискује отвореног читаоца, читаоца спремног на ризик, спремног на самоизлагање и самоогољавање, читаоца спремног за несаницу. Читаоца спремног да крочи у лавиринт без јемства да ће успети да ухвати нит која ће га извести напоље.
Жарка Свирчев
Најновији роман Срђана Срдића могла би задесити судбина Уликса – многи га неће прочитати до краја. А онима који и прочитају, недостајаће покадшто потврда да су све исправно разумели, чак иако знају да је у постмодернистичком роману легитимно „не разумети игру“ (реч је Екова), или бар целу ствар не прихватити озбиљно. С тим што код Срдића, као и код Џојса, постаје озбиљно, најкасније од тренутка кад успе да дотакне непрозирне дубине људског бића.
Јелена Кнежевић
Срђан Срдић ме увек тера да га читам два пута.
Давор Бегановић
Срдићево приповедање је језички беспрекорно, аутентично и амблематски препознатљиво.
Младен Весковић
Срдић можда не може да побегне од својих тема које су заиста веома мучне, али се његов приступ децентрализује, помера и осваја нова значењска и стилска поља.
Срђан В. Тешин
Иако рачуна с тим да неће имати велики број читалаца и да се његове књиге неће препоручивати свакоме, Срђан Срдић не пристаје на компромисе. Особеност његове прозе, која се најпре огледа у великој посвећености језику, стекла је своје поборнике међу компетентнијим читаоцима, што несумњиво импонује овом писцу.
Срђан Видрић