Драгиња Рамадански

Драгиња Рамадански (1953) архивиста, русиста, књижевни преводилац. Преводе, студије и есеје објављује у књижевним, стручним и научним часописима, почев од 1980. године. Магистрирала 1985. године на Филолошком факултету у Београду (Kонструктивне особине прозе В. В. Розанова). Докторирала 1992. године, на Филозофском факултету у Новом Саду (Пародијски план романа Село Степанчиково Ф. М. Достојевског). Предаје руску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду.

Саставила и превела антологију руске женске поезије Узводно од суза, 2009.

Објавила књигу транслатолоших есеја Снешко у тропима, 2012, научну монографију Пародија у роману Село Степанчиково Ф. М. Достојевског, 2013, књигу лирске прозе Или не, 2018. Ускоро излази из штампе књига њених културолошких есеја Kавалерија русикана, као и књига кратких наратива Сестра Клементина и метамор.

Објавила педесетак књига прозних и песничких превода с руског и мађарског језика.

Добитница највиших награда за превод.

Мајка двоје деце.

Живи у Сенти.

О књигама

Узводно од суза

Преводитељица се не понаша као антологичар, већ као састављач родослова. Успостављено је сродство за које ни саме песникиње не знају, и коме ће се можда и опирати. Успостављена је топлина породичног посела: домаћица је та која је распоредила званице једну уз другу. А после, свака може својим путем. (…) Једанаест песникиња! У овој богатој књизи поезије толико је вредности да нам не преостаје ништа друго него да уочимо како се низу од једанаест песникиња успутно придружила још једна – дванаеста – преводитељица.

Сава Бабић, предговор антологији Узводно од суза, 2009.

Не могу а да не истакнем да захваљујући антологији Драгиње Рамадански Узводно од суза не општимо само с духом епохе или с апстрактом званим савремена руска женска поезија, већ с делима једанаест жена од крви и меса. Посебно се дивим храбрости Драгиње као састављача антологије у испољавању субјективних преференција. Захваљујући својој доследности представила нам је изненађујуће компактну антологију која без обзира на број ауторки и песама које је изабрала не осиромашује слику руске женске поезије, у трајању од стотинак година. (…) Иза ње се крије не само одређена концепција поезије већ и човека. Јер ово је нека врста манифеста слободе, има властити, препознатљив тон, од прве до последње песникиње.

Бисерка Рајчић, приказ књиге Узводно од суза, 2010.

Или не

Може ли се антологијска минијатура о (еротској) тајни У депоу сматрати прекидом у току ових васкрсавања давних облика, ликова и атмосфера? Тешко, јер депо је део Архива, а архивалије и архивски послови су тајни језик овог рукописа на свим његовим страницама, па чак и када писма у Ментору и Ментору 2 јасно обележавају други траг истом смеру… (…) Зашто се, ипак, а упркос свему, приповеда у овом рукопису? Можда, јер Драгиња Рамадански верује: Следећи корак је приповедање. Тај додатни вид сазнања, таман, подсвестан и неодољив.

Васа Павковић, из поговора књизи Или не, 2018.

Како да пишем о књизи без остатка фемининог сензибилитета, у којој и да не знамо да ју је писала жена, већ након неколико страница постаје јасно да имамо посла са списатељицом, и то не феминистичке феле, већ таквом која у тексту не попушта ни за јоту од своје женствености. Прочитавши књигу два пута, од корице до корице, могу да кажем само толико: исправно поступа. Да и не помињем ведрину која прожима скоро сваки редак, и дарује блиставу ауру и проблематичнијим ситуацијама. О језику само толико: Драгиња Рамадански својим може назвати ретко исцизелиран стил. О мултикултурализму књиге додао бих још ово: баш као што у једном тексту ауторка занимљиво рашчлањује однос Данила Киша, Венедикта Јерофејева и Ота Толнаија, тако и цела књига одсликава тројство српско-руско-мађарске културе, живота и уметности.

Калман Јодал, Српски књижевни лист, 2018.

Као антологијску издвајамо кратку причу Тремендум у којој је прецизно одмереном сваком речи исписана игра злостављања и покорног прихватања казне због некакве „страшне тајне“, сасвим неважно да ли измишљене или не. То је, чини се, прави смер за Драгињу Рамадански, талентованог приповедача чија је снага најпре у концизном, прегнантном изразу. Збирка Или не показује колико је огромно језичко благо које поседује ауторка. Захватајући из њега оне речи које су негде дубоко затомљене у нашем сећању, Драгиња Рамадански нас враћа њиховој раскоши и вртлогу скривених значења које поседују.

Анђелка Цвијић, Дневник, 2018.

Збирка надахнутих лирских записа Драгиње Рамадански суверено доказује богатство есеја као безобалне форме у коју стају сугестивне речи, покретачке мисли и раскошно сензибилан поглед на свет. И поред тога што је аутобиографска мотивација јасно присутна, приповедање о детињству и одрастању није сведено на исповедање, већ дозвољава улазак текста у жанровске просторе прозе.

Владислава Гордић, Вечерње новости, 2019.

Kавалерија русикана

Драгиња Рамадански убедљиво, узбудљиво, читко, бритко следи интимнозаветничку, научну и епифанијску верзију просветитељски беспоштедне аутореференцијалности, која не штеди никог и ништа у том свом аналитичком пожртвовању, знању онога што осећа и осећању онога што зна. Прегледном и изазовном ерудицијом овде су херменеутичким али поособљеним фокусирањем прожети и сазнања и открића, као инспиративни изазов за потоња истраживања, читави корпуси естетике, русистике, преводилаштва. Ова књига је достојанствен документ о могућности постојања уџбеника креативног читања. Оног које није само релаксирајући украс укуса, већ и подршка свакој авантури која у пртљагу има људскост, љубав, веру, знање и поверење у радост.

Радивој Шајтинац, из рецензије за књигу Кавалерија русикана, 2019.