Милутин Ж. Павлов (Кикинда, 1943). Школовао се у Пожаревцу, Кикинди, Зрењанину и Новом Саду. Дипломирао је студије глуме 1966. у класи Љубице Раваси.
У периоду од 1966. до 1972. године радио је као глумац у Вршцу и Лесковцу, где је био и драматург. После тога посвећује се књижевном стварању.
У Кикинди ради са младима при Културно-пропагандном центру; потом је именован за директора те установе. Иницирао је отварање Дома за младе у Кикинди и покренуо је Одељење за издавачку делатност, са редовним изласком часописа за културу, уметност и друштвени живот СТАВ, чији ће бити главни и одговорни уредник до 1982. године. Године 1986. сели се са породицом у Нови Сад и ради као новинар. Кратко време уредник је емисије за културу и уметност Спектар Радио Новог Сада. После шест месеци именован је за секретара Културно-просветне заједнице за град Нови Сад (1986–1990). Одлуком Колегијума РТС-а 1990. именован је за помоћника главног и одговорног уредника у звању Уредника специјалног програма, до пензионисања 1998. године.
Павлов је објављивао поезију и прозу у готово свим значајнијим листовима и часописима који су излазили у бившој Југославији. До сада је објавио књиге:
Поезије: Тишина говори о људима (са М. Миленковићем, П. Зупцем, С. Митићем и В. Р. Туцићем) (Зрењанин 1964); Ватра зрелог багрема (Зрењанин, 1973); Жени сам рекао љубав, (Београд, 1977); Над глином жито (Кикинда, 1986); Бела јесен у новембру (Нови Сад, 1990); Пас изгубљеног човека (Нови Сад, 2014); Све птице из дединог шешира (стиховане заврзламе за децу) (Нови Сад, 1998);
Прозе: Разазнајем торњеве (Нови Сад, 1971, 1989); Кловнови долазе у подне (Кикинда, 1982); Духови картонског кофера (Нови Сад, 2005); Ципеле враног коња (Нови Сад, 2006); Жути фијакер (Нови Сад, 2008); Добошарије (Нови Сад, 2008); Теретни воз (Нови Сад, 2017);
Романе: Суви жиг књиге другова (Нови Сад, 1979); Шармер мале вароши (Нови Сад, 1990, 1995); Распут (Нови Сад, 1994); Велизар и Ђурђица (Нови Сад, 2000); Галоп господина Ареса (Нови Сад, 2003); Небо је велико дугме (Нови Сад, 2006); Добошарски понедељак (Нови Сад, 2009); Костим на сцени дивљих ружа (Нови Сад, 2011);
Есеји: Есеј о глумцу (Нови Сад, 2000); Мајстори плавих виолина (Нови Сад, 2017);
Публицистика: Северни ревир белог рудара (1975);
Радио-драме и драме: Зар је важно ко краде Мариолине каранфиле; Син; Живо месо; Гвоздени дрвосеча, Станица стакленог воза игране у Новом Саду, Скопљу, Зрењанину и Беочину;
ТВ драма у два дела Књига другова (РТВ Нови Сад, режија Марио Фанели) приказана на ЈРТ шеми 1979. и потом репризирана.
Добитник је брoјних награда и признања: Бранкова награда Матице српске за оглед (1964); Исак Самоковлија (1976); Октобарска награда града Кикинде (1979); Годишња награда Радио-телевизије Србије (1992. и 1994); Награда Драгојло Дудић за роман Распут (1993); Сигридруг на Фестивалу монодраме за децу Змајевих дечјих игара (1996); Златно перо Културно-просветне заједнице (Пожаревац, 2000), Награда Карољ Сирмаи за збирку приповедака Ципеле враног коња (2007); Лаза К. Лазаревић за приповетку (2015); Сима Цуцић за животно дело (2017); Небојша Деветак за најбољи прилог у часопису Траг за (2017). Поезија, проза и огледи превођени су на мађарски, немачки, руски, румунски, албански, македонски и јерменски језик.
Живи у Новом Саду.