Наталија Фједорчук Ћешлак (1984) свестрано је талентована пољска уметница чији је први роман Како да заволиш тржне центре освојио једну од најпрестижнијих пољских књижевних награда – Пасош недељника „Политика”. За њу саму то је било изненађење, јер је пре очекивала награду у категорији музике, будући да је као композиторка, вокалисткиња, инструменталисткиња и продуценткиња позната на пољској музичкој сцени као Natalie and The Loners. Студије креативне психопедагогије завршила је на Академији специјалне педагогије, ради у Културном центру варшавског кварта Бемово, где се бави уметничком едукацијом и друштвеном анимацијом – грађанским активизмом у локалним заједницама. Публицисткиња која пише о интернету, музици, култури становања, естетици. Њена књига Станови за издавање (2012) представља пројекат који фотографијама и социолошким фељтонима показује процес тражења стана у Варшави и велеградску културу изнајмљивања станова. Други роман Олакшање објављен је ове године, када излази и њена прва преведена књига у свету.
О роману Како да заволиш тржне центре
О томе да Наталија Фједорчук покреће изузетно важне и захтевне теме у својој прози, не треба никога убеђивати. У Тржним центрима, књизи награђеној Политикиним Пасошeм, описала је читав низ друштвених и културних механизама контроле материнства, лоцирајући их на широј основи проблема велеградског прекаријата. Отворено и доследно тематизовање актуелне стварности Наталија Фједорчук сјајно потврђује и у својим фељтонима, где прецизно излаже и демонтира насиље садржано у језичким конструктима женствености. Пишући о реторици нове деснице која категоризује жене и смешта их у конкретне углове друштвено-културног простора, Фједорчук скреће пажњу на системску неравноправност у чијим оквирима, као што је писала Ребека Солнит – мушкарци објашњавају женама свет кроз језичке категоризације, кроз детерминисана места у друштву.
Катажина Тшећак (Dvutigodnjik)
Књига Како да заволиш тржне центре пре свега је свирепа слика свакодневице мучне и потиснуте, описане са великим књижевним умећем. Суров, пресан, хируршки обрађен текст у маниру Ханекеових филмова. (…) Описује сва та врзмања по кући, набавку, прање веша, бирање одеће, посматрање себе у огледалу. Завидим Наталији што је дошла на идеју да све то опише из визуре тржних центара које доживљавамо као нешто маргинално и постидно. Описати неописано и универзално истински је задатак књижевности и тај је задатак у овој књизи испуњен. Ако сте особа која зна како је то кад посматраш стварност изнад картонске шоље са јефтином кафом купљеном у Теску, онда је та књига за вас.
Малгожата Халбер (са корица пољског издања)
Наталија Фједорчук, по мом осећају, данас је постала глас читавог нараштаја мајки, просечних пољских породица, које желе да путују и да зараде колико могу, да имају децу и васпитавају их, упркос тешкоћама у условима неолибералног тржишта, и не очекујући помоћ од државе. Глас људи чије обичне потребе треба поштовати и радовати се што нису напустили Пољску. Тржни центри су изузетно истинита, на моменте болна слика Пољске која не рачуна на државни родитељски додатак, не бори се за право на абортус, не жели да живи на кредит, једноставно – носи се са животом без ичије помоћи.
Јежи Дорошкјевич (Kurijer porani)
Деби Наталије Фједорчук је необичан. Та сјајно написана књига с једне стране је беспоштедна слика материнства у данашњој Пољској (показује не само искуство мајке, него и оца), а с друге – документ сламања, несналажења са животом. И то се више не односи само на материнство, то може бити свачије искуство кад свет почне да му се распада, и кад је једини начин контроле компулзивно одржавање реда у кући.
Јустина Соболевска (polityka.pl)
Књига се може читати и као веома занимљив трактат о женској неспремности да прихвати стереотипне улоге у најопштијем смислу, не само из визуре мајке коју мучи грижа савести. Студија о женском трагању за слободом, о начину да се она дефинише.
Јарослав Чехович (krytycznymokiem.blogspot.com)
Кад чујеш Како да заволиш тржне центре помислио би је то приручник, саветник. Али та књига није ниједно од тога. Уопште не знам да ли ту књигу треба да читају жене, али сигурно знам да треба да је читају мушкарци – написао је на свом Фејсбуку пољски писац Филип Спрингер, и тим постом изазвао жучну дискусију.
Жанета Готовалска (Noizz.pl)
Одважна књига која остаје у опозицији с мишљењем о материнству на искључиво глорификујући начин, који прокламује конзервативна католичка десница са својим лидерима на челу. Дебитантско дело Наталије Фједорчук показује ућуткану истину о будућим мајкама. И о онима које то постају. (…) написана са аутентичним сензибилитетом, преноси атмосферу узнемирености проистеклу из осећаја јунакиње да је живот прераста. То је инстинкт. Нахранити, побринути се, обезбедити сигурност и топлину… Та древна „природа“ која нас баш у таквим и сличним ситуацијама подсећа да смо и сами одатле потекли. Добро је што је написана.
Маћеј Кенђак (Onet Kultura)
Жанровски сместив између репортаже и прозе, књижевни деби Наталије Фједорчук Како да заволиш тржне центре у тематском смислу представља потпуну иновацију, јер о материнству нико до сада није тако писао. Навикнути на стереотип мајке установљен патријархалном културом, читаоци ће бити изненађени измештањем из клишеа. Критика је ово остварење дефинисала као хипнотишуће дело које извлачи на дневно светло питање родитељства које немамо ни жеље ни снаге да себи поставимо: Описати неописано а универзално, истински је задатак књижевности – а тај задатак је овде испуњен са великим умећем (Малгожата Халбер). Сама ауторка каже да јој је покретачки мотив била посета мноштву женских блогова који тематизују религију и хришћанство у контексту савременог времена и да се, укорачивши у свет с којим се раније није поистовећивала, за неке појаве отворила и донекле растеретила конвенционалног размишљања. Почела сам да схватам због чега је конзервативни поредак пожељан – јер знам колико ме је коштала сопствена слобода, какав мукотрпан рад сам морала да обавим, како је изгледала конфронтација са оним у чему сам одрастала, а све зато да бих образложила сопствене изборе. Пишући о изолацији, унутрашњој емиграцији у фази постпорођајне депресије, па и касније, фази која мајку поставља у положај комплетне идентитетске збуњености – ко сам када родим дете? хранитељка, неговатељица, руке које грле и ревнују над свим само не над собом? – производи метафору тржних центара као „неместа” која постају енклаве исцрпљених жена што над надстершницама колица са успаваним дететом пију кафу из картонских шоља, користећи тај тешко стечени међучин за доживљавање времена као свете тајне, времена сопствене присности са стварношћу.
Роман Како да заволиш тржне центре не ограничава се само на портрет савремене Пољске из визуре мајке у контексту универзалне приче о данашњем родитељству, то је жива, хуморна и аутоиронична повест о покушају савладавања улога које нам је култура доделила. Напослетку – вансеријски књижевно уобличен, ово је још један идентитетски дискурс у раљама флуидног модерног доба.
Ненад Шапоња