Фото: Драженко Јуришић
Дарко Цвијетић, песник, прозаиста, редитељ и драматург позоришта у Приједору, рођен je 11. јануара 1968. године у Љубији (Рудник) у Босни и Херцеговини. Песме и романи су му превођени на француски, енглески, немачки, словеначки, хебрејски, албански, мађарски, пољски, македонски и јидиш. Објавио је следеће књиге: Ноћни Горбачов (Београд, 1990), Хименица (Београд, 1996), Манифест Младе Босне (Нови Сад, 2000), Passport for Sforland (Бања Лука, 2004), Масовне разгледнице из Босне (Бања Лука, 2012), Конопци с отиском врата (Мостар, 2013), Мали ексхуматорски есеји (Бања Лука / Београд, 2015), Емотикони у Виберу (Сарајево, 2016), Параолимпијске химне (двојезично, Љубљана, 2017), Јежене кожице (Зеница, 2017), Schindlerov lift (Сарајево/Загреб, 2018), Снијег је добро пазио да не падне (Загреб, 2019), Што на поду спаваш, (Београд, 2020). Књиге објављује у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Београду, Зеници… Члан је ПЕН центра Босне и Херцеговине, Друштва писаца Босне и Херцеговине и Хрватског друштва писаца. Себе сматра постјугословенским писцем. За роман Schindlerov lift добио је „Кочићево перо” Задужбине „Петар Кочић“ у Бањалуци 2019. године, те књижевну награду „Фриц” (Мирослав Крлежа) 2020. у Хрватској.
У позориштима региона режирао је дела од Бекета до Чехова, те тумачио улоге Раскољникова, Бориса Давидовича Новског, Естрагона… Вртларство и театрологију учио је код мајстора Леона Вејса. „Камерни театар” из Сарајева започео је припреме за позоришну представу по мотивима романа Schindlerov lift, у режији Кокана Младеновића.
„Књижевност Дарка Цвијетића храбар је и узалудан труд да се разумије другог и да се има срца за његову патњу. […] Након што је врло помно описао свијет црвеног небодера, Цвијетић се одважио бавити начином на који се одлазило из касарни опкољеног града. Прича коју је притом испричао неочекивана је и страшна. И у њој опет ништа није прешућено. И опет је, као и први пут, морала бити испричана. Овај је пут човјек човјеку брат. Али више не у метафори.“
(Миљенко Јерговић о роману Што на поду спаваш)
„Када утихну топови, химне, спроводи и џеназе, настане тишина коју смрт највише воли, јер након ње долази заборав, коначно ништа, њен пуни тријумф. Цвијетић говори у тој тишини, мртвима даје глас који се није чуо док су били живи. Дозвољава им да свједоче, упозоравају, савјетују. Враћа им одузету људскост. Пред вама је нови роман, нови вртлог трагедије који описује Цвијетић. Ни из ове књиге нећете сазнати историјску истину. Добићете много драгоцјеније сазнање – како се осјећају жртве. Док пише о смрти, Дарко Цвијетић бори се за сваки живот.“
(Селведин Авдић о роману Што на поду спаваш)
„Писање Дарка Цвијетића осебујно је на многим разинама и по бројним својим карактеристикама и та му је осебујност, чини се, с једне стране осигурала обоје – квалитативни елитизам који не преже ни пред чим, па ни пред хипотетичким захтјевом за читатељском лагодношћу, баш као и повремену недовољну видљивост, интерпретибилност у контексту културног простора којему припада. Цвијетићев опус умјетнички је дрзак и самосвојан, јединственог погледа који успоставља изнутра, у начину како сам себе поетички обликује, али и извана, у начину како исписује своју референцијалност према збиљи које је увијек дубоко, трагично свјестан.“
(Андријана Кос Лајтман о песничко-приповедној збирци Јежене кожице)