Фото: Бранислав Лучић
Јовица Аћин, есејиста, приповедач и романописац, рођен је 13. децембра 1946. године у Зрењанину, где је завршио основно и средње образовање. Доласком у Београд на студије започиње његова уредничка каријера, од билтена Технолошког факултета, преко листа београдских студената Студент, касније до часописа (Дело, Књижевна реч, Градац…) и издавачких кућа (Рад, Службени гласник…). О његовом књижевном делу приређени су, између осталог, темати у часописима Реч (Београд), Поља (Нови Сад), Улазница (Зрењанин) и Браничево (Пожаревац). Монографску студију о његовом есејистичком делу написао је др Светислав Јованов, Јеретик у олтару, изд. КОВ, Вршац, 1994. Приче и есеји заступљени су му у низу српских и страних антологија, часописних избора и зборника, а превођени су му и објављивани у многим часописима у Француској, Италији, Шпанији, Енглеској, Канади, Русији, Пољској, Украјини, Вијетнаму, Словенији, Македонији, Бугарској, Мађарској, Грчкој… По једној од његових прича, из књиге Прочитано у твојим очима, снимљен је, концем 2008. године, и уметнички ефектан краткометражни играни филм (чији је аутор Андреј Аћин). Огледи и критичкоинтерпретативни текстови о Аћину налазе се у ауторским књигама Владимира Битија (Загреб), Бранка Поповића, Марка Недића, Михајла Пантића, Радомана Кордића, Саше Хаџи Танчића, Тање Крагујевић, Иване Миливојевић, Зорана Славића, Драгана Великића, Слађане Илић, Саве Дамјанова, Богића Ракочевића, Александре Манчић и других. O његовим радовима објављено је и стотинак студија, осврта и приказа у књижевним часописима, листовима, дневној и недељној штампи, на радију и телевизији. Као особени израз књижевног поверења, отворена писма у часописима, а свако је својеврсни есеј за себе, написали су му професор Сретен Марић, Иван Ловреновић (Сарајево), Љубомир Симовић и Јован Христић. Превео је на српски више од четрдесет класичних и новијих књижевних и филозофских дела са немачког, француског и енглеског језика. Живи и ради у Београду. Члан је Српског књижевног друштва. Неке од најзначајнијих објављених књига су: Дуге сенке кратких сенки (1991, 1997, 2003), Уништити после моје смрти (1993, 2000), Лептиров сановник (1996), Неземаљске појаве (1999), Лебдећи објекти (2002), Ко хоће да воли, мора да умре (2002), Мали еротски речник српског језика (2003), Дневник изгнане душе (2005), Прочитано у твојим очима (2006, 2007), О змајевима, аветима и трампазлинима (изабране приче, 2007), Ушће Океана (2011), Јеванђеље по магарцу (2013), Кроз блато (2017), Украдени роман (изабране приче, 2018), Сродници (2017), Пилот трамваја (2019). Добитник је бројних награда и признања од којих се издвајају Награда „Иво Андрић“ за есеј, „Станислав Винавер“ за изузетан ауторски пројекат, за књиге Уништити после моје смрти и Гатања по пепелу, „Душан Васиљев“ за целокупно књижевно дело и за изузетан допринос модерној српској поезији, Награда „Тодор Манојловић“ за модерни уметнички сензибилитет, Виталова награда „Златни сунцокрет“ за најбољу књигу године, за Прочитано у твојим очима, Награда „Сретен Марић“ за књигу Голи приповедач, Његошева награда за роман Сродници.
„Ретки су наши писци који сваком својом новом књигом изазову истовремену експресну пажњу књижевне критике и читалачке пороте. Један од њих је Јовица Аћин. […] Читалац ужива у лаганом одвијању приповести и упознавању с ликовима. Писац се креће сигурно ка циљу све знајући да иза себе оставља комплексну и живописну причу строго изабраних јунака.“
(Милан Р. Симић о роману Пилот трамваја)
„Аћин се служи поступком приче у причи, и неретко усложњава своје приповедање идући све даље и даље у прошлост, водећи читаоце кроз комплексне просторно-временске координате дела. Овим поступком његова прича добија на тежини, и он се поиграва са фигуром и поузданошћу наратора, препуштајући публици да сама процени веродостојност наратива и његову утемељеност у стварности. […] Пошто понавља немали број тематско-мотивских равни и приповедних поступака из раније прозе овог аутора, спајајући их и подижући на виши ниво, роман Пилот трамваја може се сматрати једним од врхунаца његовог досадашњег стваралаштва.“
(Драган Бабић о роману Пилот трамваја)
„… хибридна књижевна творевина, мирном руком писана, језички адекватна, сигурно вођена, сложена и узбудљива прича о сусретима и спознајама које битно опредељују и мењају живот и представе његових карактерно и психолошки уобличених актера. Умешно се крећући по размеђи жанрова, ненаметљиво а спретно водећи причу којој не мањка ни драмске сложености, ни психолошког набоја, ни интимистичке топлине, ни мисаоне сложености и дубине, Јовица Аћин је у роману Сродници дао дело изразите књижевно-уметничке уверљивости, занимљивости и вредности.“
(Милета Аћимовић Ивков о роману Сродници)