Фото: Лична архива

Карил Филипс (Caryl Phillips; 1958, Сент Китс) у Британију се преселио са четири месеца. Одрастао је у Лидсу, а студије Енглеског језика и књижевности завршио је на Оксфордском универзитету. Почетак његове књижевне каријере обележили су позоришни комади Strange Fruit (1980), Where There is Darkness (1982) и The Shelter (1983). Аутор је бројних драма и документараца за радио и телевизију, као и сценарија за филмове Playing Away (1986) и The Mystic Masseur (2001) по истоименом роману В. С. Најпола. Објавио је романе: The Final Passage (1985), A State of Independence (1986), Higher Ground (1989), Cambridge (1991), Crossing the River (1993), The Nature of Blood (1997), A Distant Shore (2003), Dancing in the Dark (2005), Foreigners (2007), In the Falling Snow (2009), The Lost Child (2015) и A View of the Empire at Sunset (2018), а у документарну прозу спадају The European Tribe (1987), The Atlantic Sound (2000), A New World Order (2001) и Colour Me English (2011). Приредио је антологије под насловом Extravagant Strangers: A Literature of Belonging (1997) и The Right Set: An Anthology of Writing on Tennis (1999). Његова дела су преведена на преко десет језика. Добитник је бројних награда за драме и романе међу којима се посебно истиче James Tait Black Memorial Prize за роман Crossing the River, који се нашао и у ужем избору за Букерову награду 1993. Роман A Distant Shore, номинован за Букерову награду и PEN/Faulkner Award 2003, освојио је 2004. Commonwealth Writers Prize. Члан је Краљевског друштва за књижевност и Краљевског друштва за уметност, као и почасни предавач на Краљичином колеџу Оксфордског универзитета. Предавао је на универзитетима у Гани, Шведској, Сингапуру, Барбадосу, Индији и Сједињеним Државама, где тренутно ради на Универзитету Јејл.

„… суочавање с великим питањима промене у себи крије изванредан креативни потенцијал. Управо је тај потенцијал омогућио Карилу Филипсу да потешкоће миграције преведе у богат прозни и драмски опус који нам открива сурове појединости измештених живота, отварајући истовремено простор за разумевање и саосећање. Миграција у Филипсовом стваралаштву није само велика књижевна тема него и дубоко лично питање човека који се родио на антилском острву Сент Китс и већ са четири месеца преселио се с родитељима у Уједињено Краљевство. Његов живот је тако на самом почетку обележила судбина предака насилно одведених из Африке, одредивши правац у ком ће се кретати његово писање. […] Насупрот делима која миграцију представљају као поприште узбудљивог преосмишљавања сопственог идентитета, романи и драме Карила Филипса нуде увид у свет најрањивијих категорија светског становништва: робова и њихових потомака, избеглица, илегалних радника, жртава концентрационих логора или патријархалног угњетавања. […] У својим разматрањима, Филипс доводи у везу трговину робљем, репатријацију ослобођених робова, прогон Јевреја у XV и XX веку, миграције с Антила у Велику Британију, као и савремене облике дискриминације у Америци и Британији чије су дежурне жртве у његовом стваралаштву имигранти, Афроамериканци и жене. Указујући тако на насиље против другог као историјску константу, Филипс не потире особености описаних искустава нити успостављањем паралела између робовласништва, колонизације и Холокауста тежи да их изједначи. Он им, напротив, приступа с великим поштовањем и разумевањем, у жељи да покаже како тлачење мења облик, мету и контекст и тако опстаје. У исти мах, Филипсово дело нуди уточиште и крчи пут разумевању жртава, али и њихових мучитеља. У сагледавању ових тема најважнију улогу несумњиво играју Филипсови ликови, осетљиви и занемарени изопштеници, мигранти, усамљеници и анонимне масе из различитих историјских контекста, а међу њима и покоји историјски антагониста који и сâм може да се тумачи као жртва повесних околности и процеса што компромитују његову људскост. С вештином даровитог медијума, Карил Филипс призива гласове ‘малих људи’ из удаљених простора и историјских тренутака, припаднике афричке и јеврејске дијаспоре, белопуте Енглескиње и њихове породице, трговце робљем и робовласнике, и смешта их све у исти лиминални наративни простор. Стиче се утисак да Филипс не диригује тим хором заједничког сећања, како га назива у роману Crossing the River (1994), него као сваки прави медијум пушта духове да прозборе кроз њега и сами испричају своје приче. Једна од најупечатљивијих одлика њихових приповести јесте прелажење граница простора, времена, култура и перспектива, те преиспитивање разграничености историје и фикције.“
(Аријана Лубурић Цвијановић)