Фото: Андреј Лембанов
Румена Бужаровска (1981, Скопље, Северна Македонија) ауторка је четири збирке прича: Жврљотине (Чкртки, 2006), Осмица (2010), Мој муж (Мојот маж, 2014) и Никуда не идем (Не одам никаде, 2018), студија о хумору у савременој македонској и америчкој краткој причи О Смешном: теорије хумора кроз призме кратке приче (2012) и књижице мини-фикције Спавај (Спиј, 2017). Њене збирке прича су преведене и објављене у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Словенији, Италији, Мађарској и САД. Године 2016. платформа Literaru Europe Live у оквиру организације Literature Across Frontiers уврстила је међу десет најзанимљивијих младих европских писаца. Године 2017. добила је Награду истарске жупаније „Едо Будиша” за збирку Мој муж. Бави се превођењем с енглеског на македонски језик (Lewis Carroll, Truman Capote, John M. Coetzee, Iain Reid, Flannery O’Connor) и ванредна је професорка америчке књижевности на Филолошком факултету у Скопљу. Коорганизаторка је и коауторка вечери приповедања женских прича ПичПрич.
„Бужаровска иде у највиши ред савремених ауторки – овде мислим да је заиста посве оправдано процењивати је у глобалном контексту и стављати је уз бок најреномиранијих рецимо англосаксонских списатељица, попут Алис Манро […] Ту има такве грађе! – које тамна, болна, брижљиво засенчена места људске, пре свега, но не искључиво женске егзистенције, осветљавају тако да се пред оним што угледа читалац мора и престравити и одушевити истовремено…“
(Теофил Панчић о збирци прича Мој муж)
„Мој муж је збирка приповијетки која критички пропитује патријархалне односе у обитељи, посебице на релацији муж–жена, а почесто и – дијете. […] У свакој причи у овој збирци жена је у некој врсти кавеза, сваки пут другачијем, али ипак у кавезу. Понекад тај кавез може бити и златан, а некад направљен од решетака сиромаштва и насиља.”
(Беким Сејрановић о збирци прича Мој муж)
„Никуда не идем без сумње је књига стварносне прозе, јер се најдиректније тиче наше актуелне стварности. Да није тако и да се њени домети завршавају на некој дистанцираној нарацији, тешко да бих је већ сад користио као једно од полазишта за расправу о дилеми ‘остати или отићи’, некако стихијски присутној, како кад наиђе. […] Све у свему, након Румениних прича дође ти да пробаш и једно и друго, па како стомаку драго. Барем док ти опет не упадне у поглед та насловна категоричност.
(Никола Николић о збирци Никуда не идем)
„У књизи Никуда не идем нема радикалног феминизма због ког сам завољела њено стваралаштво, али има горке реалности у којој среће изгледа да нема ни у одласку ни у останку, посебно не у околностима гдје се активистицом постаје случајно. […] Румена Бужаровска изнова се потврђује као суверена владарица кратком причом на постјужнославенској литерарној сцени, она која зна гледати и слушати а понајвише о томе беспријекорно писати.“
(Кристина Лијевак о збирци прича Никуда не идем)