Фото: Едвин Калић

Семездин Мехмединовић, песник, есејиста и прозни писац, рођен је 1960. године у Кисељаку код Тузле. На Универзитету у Сарајеву је дипломирао на Одсеку за компаративну књижевност и библиотекарство. Од 1986. до 1989. године уређивао је часопис Лица и омладинске новине Валтер, а 1991. године основао часопис Фантом слободе. Прву збирку поезије Модрац објавио је 1984, а другу Емигрант 1990. године. Године 1992. објавио је књигу Сарајево блуз, коју је Вашингтон пост окарактерисао као један од најбољих књижевних докумената о рату у Босни. Књига је 1998. преведена на енглески језик. Године 2002. Мехмединовић је објавио још једну збирку поезије, Девет Александрија, а 2009. је заједно са Миљенком Јерговићем објавио књигу имејл преписке Transantlantic mail. У наредним годинама објављује Руски компјутер (2011), Аутопортрет с торбом (2012), Књигу прозора (2014), Ме’мед, црвена бандана и пахуљица (2017) која му доноси Награду „Мирко Ковач“ за најбољи роман као и Награду „Меша Селимовић“ и Ово вријеме сада (2020).
Аутор је и документарно-играног филма Мизалдо или крај театра из 1994. године. Филм је исте године приказан на Филмском фестивалу у Берлину, а на Филмском фестивалу у Риму добио је наредне године Прву награду публике и критике.

„Семездин Мехмединовић сваком својом књигом ствара неки нови простор, измиче уобичајеним судовима и удаљава се од научених дефиниција. Његови прозни записи садржавају и стварно и измаштано, њима аутор ствара сасвим нов поглед не само на аутобиографско писмо, већ и на наш доживљај књижевности. Цртице у којима бележи свакодневицу, описује људе које види или их се присећа и у којима дефилују аутору блиске и непознате особе у савршеном су складу сa цртежима насталим на колену, у вожњи метроом, на ајпеду. И управо ти невероватни, прецизни и изненађујуће лепи цртежи дају књизи нову димензију. Аутопортрет с торбом је књига која буди неке потиснуте емоције и радости живљења. Ова књига је пре свега Мехмединовићев аутопортрет, у ком се он потпуно разоткрива и дели с читаоцем своје свакодневне ритуале, лектиру, филмове, размишљања о пријатељима…“
(opriciipricanju.blogspot.com)

„Човјек за којега бисмо могли рећи да се земљописно дуго, цијелога живота тражио, испрве је, међутим, пронашао своју поетичку нишу. Или је ипак боље рећи да ју је за себе изградио, пошто је ниједан каталог ауторских преференција није забиљежио до тренутка кад је Мехмединовић почињао своју списатељску каријеру. Ради се о аутору који већи дио свога живота пише (или је упутније рећи – дописује) исту књигу, чије поједине дијелове или наставке објављује мање-више редовитом динамиком као засебна издања. У најкраћем, тај се композитни либар бави само једном темом: животом који је пресјекао и располутио рат, избацивши пишчеву егзистенцију (као и стотине тисућа других) с трачница рутине и очекивања, промијенивши јој и смјер и садржај.“
(Ивица Иванишевић)

„…Ово вријеме сада Семездин Мехмединовић објављује као писац који овај пут о Сарајеву пише из Сарајева, а Америку сад проматра из Босне. […] У причама су фрагменти, готово визуални, извлачи људе, понеку реченицу, гесту, упечатљив тренутак, па од сјећања на њих гради оно од чега је збирка даље направљена. Можда Мехмединовић, хрвајући се са заборавом, а заборавом се пуно бави, можда и не памти пуно, али памти њему битно, оно што га асоцијативно враћа даље од те једне реченице и препознатљива му мириса стубишта зграде у којој је живио. Памти, свјесно или подсвјесно, оно што извлачи прошлошћу пробуђене сентименте из којих, ако већ и није чврстих фактографских сјећања, негдје и некако, танкоћутним уочавањем онога што је на прву руку мање видљиво и дисциплинираним нотирањем напосљетку настају те његове приче.“
(Кармела Девчић о књизи Ово вријеме сада)