фотографија: Ljubiša Simović
Дејан Алексић (1972), песник, прозни и драмски писац, књижевни стваралац за децу. Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. На књижевну сцену ступа средином деведесетих, с првим објављеним делом у 22. години. Побеђује на Фестивалу поезије младих у Врбасу 1995. године. Сматран је једним од најзначајнијих књижевних стваралаца млађе генерације. Његове песме су уврштене у бројне зборнике и антологије, а превођен је на енглески, немачки, норвешки, бугарски, грчки, македонски, мађарски, словачки, словеначки и русински језик. Добитник је бројних награда: Змајева награда Матице српске, ,,Меша Селимовић“, ,,Бранко Миљковић“, Награда САНУ из Фонда ,,Бранко Ћопић“, Награда из Фонда ,,Борислав Пекић“, Просветина награда, Бранкова награда, ,,Матићев шал“, ,,Ристо Ратковић“, „Мирослав Антић“, „Васко Попа“… Посебно је афирмисан као књижевник за децу и сматра се наследником Душка Радовића, Драгана Лукића, Драгана Ђорђевића и Љубивоја Ршумовића. Живи и ради у Краљеву.
О роману Петља
„Роман Петља је узбудљива и интригантна прича, која обједињује елементе драме, психолошког трилера и крими-романа. У средишту збивања је Дина Поледица, млада жена ошишана до главе, несуђена професорка филозофије. Она је особа коју одликује интелектуална бистрина, танана осетљивост и таленат за писање. Истовремено, Дина је цинична и празна. Њен живот испражњен је од скоро сваке смислености и прожет губицима и траумама. […] Дина је јунакиња по мери Мерсоа из романа Странац Алберта Камија. Читаоци који воле Камијево писање волеће и овај роман. Међутим, у односу на Мерсоа чије је понашање углавном увек немотивисано и апсурдно, одређени Динини поступци су изграђени на позадини друштвено-историјске ситуације у Србији током деведесетих година прошлог века. Дубока криза која је у то време захватила државу и друштво, књижевност и културу, резигнираност услед разних злоупотреба и распада многих вредности, све то сведочи о огромном незадовољству које се годинама преливало на становништво, а посебно на младе генерације и њихово стасавање. На тај начин, овај роман изнова актуализује утицај друштва и средине на појединца и његов живот, као и потешкоће да се у једном несређеном свету пронађе своје место и колико-толико стабилна основа за будућност.”
(Јасмина Тешовић)
„Роман Петља приповедан је гласом јунакиње која се, након што се обрела у грчком притвору, у низу реминисцентних поглавља, присећа различитих животних фаза, одлука, рана што су је довеле до места на којем је сада, а које све више доживљава као неку врсту чворишта. Шара на дрвету столице у коју често зури, заправо чвор у текстури дрвета, као неко свевидеће око подсећа је стално на важност времена и простора у којем се налази, те у њој постепено зри свест о томе да је на најтачнијем месту на ком може бити. Сва поглавља која се збивају у ћелији притвора насловљена су речју омфалос, осим последњег који носи наслов Пост омфалос и заправо нам отвара прозор према ономе што се налази иза чворне тачке, иза места где се, као у пупку, стичу сви наши страхови, разочарања, бесови и ограничења које ваља једном за свагда пресећи. Затворски собичак тако постаје симболички утерус у којем се јунакиња развија хранећи се горким крвотоком свог искуства. Пут јунакиње до тачке пост омфалос није праволинијски, напротив, разлистан је у многим правцима и сеже у дубине сећања, креће се асоцијативним теснацима, повезује с актуелним тренутком и тек у том сложеном садејству открива се њено одрастање. Специфичност ове билдунгс-матрице огледа се и у избору женског гласа којим Алексић влада уистину суверено и у нашој књижевности с мало чим упоредиво.”
(Јелена Ангеловски)