фотографија: Tomáš Vodňanský
Драго Јанчар (рођен 13. априла 1948) је словеначки писац, драмски писац и есејиста. Један је од најпознатијих савремених словеначких писаца. Јанчарови романи, есеји и приповетке преведени су на 21 језик и објављени у Европи, Азији и Сједињеним Државама. Најбројнији преводи су на немачки, чешки и хрватски. Његове драме постављала су и бројна инострана позоришта, док се код куц́е често сматрају врхунцем словеначке позоришне сезоне. Живи и ради у Љубљани.
Рођен је у Марибору, студирао је право у родном граду. Док је био студент, уређивао је неколико часописа, али је убрзо долази у сукоб с комунистичким естаблишментом јер је објавио чланке у којима се критикује владајуц́и режим. Јанчару на почетку каријере није било дозвољено да објављује своја дела, али када је Кардељева и Титова смрт крајем 1970-их довела до постепене либерализације, могао је да ради као сценариста и драматург. Средином 1980-их постигао је успех својим романима и приповеткама, док су његове драме стекле признање у целој Југославији. Од касних 1980 -их његова слава је почела да расте изван земље, посебно у централној Европи. Од почетка 1990-их радио је као уредник у издавачкој кући „Словенска матица“ у Љубљани.
Јанчар је почео да пише још као тинејџер. Његове прве кратке романе објавио је часопис Младина. Јанчарева проза је под утицајем модернистичких модела. Једна од централних тема његових радова је сукоб између појединаца и репресивних институција, попут затвора, психијатријских болница и касарни. Познат је по свом лаконичном и изразито ироничном стилу, који често користи трагикомичне обрте. Вец́ина његових романа истражује конкретне догађаје и околности у средњоевропској историји. Такође пише и есеје и колумне о тренутној политичкој и културној ситуацији. Током рата у Босни изразио је своју подршку босанској ствари и лично посетио опкољено Сарајево како би цивилном становништву однео залихе које је прикупило Друштво словеначких писаца. У свом есеју Кратки извештај из града под опсадом осврнуо се на рат у Југославији и питање улоге интелектуалаца у етничким, националним и политичким сукобима. Током деведесетих година прошлог века с аустријским писцем Петером Хандкеом полемисао је о распаду Југославије.
Између 1987. и 1991. Јанчар је био председник словеначког ПЕН центра, а од 1995. године је члан Словеначке академије наука и уметности.
Јанчар је добитник низа књижевних награда, укључујући Прешернову награду ‒ најпрестижнију словеначку награду за уметност 1993. године, која му је додељена за приповетке, драме и есеје. Награду „Кресник“ за најбољи роман добио је године 1999. за роман Звоњење у глави, 2001. за роман Катарина, паун и језуит и 2011. године за роман Те ноћи сам је видео. Добитник је Европске награде за кратку причу (Аугзбург, 1994), Хердерове награде за књижевност 2003, те Европске награде за књижевност 2011. године.
Најважније књиге: Галиот (роман, 1978), О бледом злочинцу (приче, 1978), Северна светлост (роман, 1980), Велики бриљантни валцер (драма, 1985), Смрт Марије Снежне (приче, 1985), После Годоа (драма, 1988), Клементов пад (драма, 1988), Дедал (драма, 1988), Терра инцогнита (есеји, 1989), Сећање на Југославију (есеј, 1991), Поглед анђела (приче, 1992), Диспут (заједно с Адамом Михњиком, есеј, 1992), Разбијени крчаг (есеј, 1993), Подсмешљива пожуда (роман, 1994), Халштат (драма, 1994), Шала, иронија и дубље значење (есеји, 1994), Катарина, паун и језуита (роман, 2000), Бриони (есеји, 2002), Душа Европе (есеји, 2006), Градитељ (роман, 2006), Дрво без имена (роман, 2008), Џојсов ученик (приче, 2009), Те ноћи сам је видео (роман, 2010), Као и љубав (роман, 2017).
О роману Као и љубав
Нови роман славног словеначког писца смештен је у Марибору и окружењу у последњој години Другог светског рата. Задивљујуц́а прича о вољи и отпорности људског духа на позадини историјских случајности и трагедија. Мајсторски испричан роман који спаја интимне судбине појединаца са важним друштвеним токовима и историјским силама. Усред рата, окупације, логора и герилских борби, укрштају се четири приче о четири особе које су жртве или нападачи, а некада и обоје. Свако од њих покушава на свој начин да одбрани своју љубав од бесмисла зла и пропадања људског достојанства.
О роману Те ноћи сам је видео
Узбудљив роман о љубави, лепоти и страсти, и о Вероники Зарник, жени ретке лепоте и несвакидашње судбине.
Вероника Зарник је млада жена из љубљанског грађанског друштва. У роману Драга Јанчара о њој и о неколико њених година зреле лепоте уочи Другог светског рата и током њега говори се из угла пет сведока: краљевског коњичког официра и њеног бившег љубавника, њене мајке, њене служавке која постаје пријатељица, немачког војног лекара који је њен пријатељ, радника на имању њеног мужа потајно заљубљеног у њу. Пет узбудљивих прича, исповести и сведочења међусобно се допуњују и прожимају, оспоравању и сукобљавају, али у том динамичном односу обликују моћну причу о жени којој је лепота у исто време највећи дар и највећа казна. Нестанак Веронике Зарник у вртлогу историје представља догађај који покреће моћну причу овог романа који се једним делом одиграва у Врању и јужној Србији уочи Другог светског рата. Те ноћи сам је видео проглашен је за словеначки роман године и најбољу страну књигу објављену у Француској 2014. године.
О роману Подсмешљива пожуда
Подсмешљива пожуда је проницљива, интригантна и ерудитна прича о сусрету два света. На осетљивој граници међу световима нашао се Грегор Градник, главни јунак романа. Тренутак у коме се одиграва сусрет два света чини ову граничну ситуацију још далекосежнијом. Док се у Америци оглашава „крај историје”, у Средњој и Источној Европи се оглашава њен нови почетак. Долазећи из меланхоличног средњоевропског простора, Јанчаров јунак се сусреће с потпуно другачијим светом захуктале, експанзивне америчке стварности. Градник свој амерички сан, који је понекад и кошмар, проживљава између Њу Орлеанса и њујоршког мегаполиса, али увек с јасним осећањем да му измиче нешто важно у распознавању света и у сопственом искуству. Јанчаров јунак није само изгубљен у Америци, већ најпре наслућује а потом и истински швата да је мање или више изгубљен свуда, на свакој тачки сваког од доступних светова своје егзистенцијалне авантуре. Јанчар испитује сусрет Европе и Америке, стереотипа и конкретног искуства, транзиције и „краја историје“. Комбинујући причање занимљиве приче с есејистичким приповедањем, Јанчар је у роману Подсмешљива пожуда обликовао упечатљиву слику модерног епохалног тренутка.
О збирци прича Џојсов ученик
Приче у које је стао цео XX век. Снажне и сугестивне приче о животу с историјом и политиком, о тајанственим преокретима и о томе како је понекад танка граница између лепоте, и љубави, и ужаса и злочина. О чудесној судбини Џојсовог ученика, о Павелићевој фасцинираности корпом пуном људских очију, о једној истрази у Титовој ЈНА, о тајанственој слици из Кастиље, о белом руском емигранту који не успева да побегне од историје, о једној авантури у Њујорку, о љубави и злочину, о страсти и греху. За збирку прича Џојсов ученик Драго Јанчар добио је Награду „Стефан Митров Љубиша“.