фотографија: Tomáš Vodňanský
Драго Јанчар (рођен 13. априла 1948) је словеначки писац, драмски писац и есејиста. Један је од најпознатијих савремених словеначких писаца. Јанчарови романи, есеји и приповетке преведени су на 21 језик и објављени у Европи, Азији и Сједињеним Државама. Најбројнији преводи су на немачки, чешки и хрватски. Његове драме постављала су и бројна инострана позоришта, док се код куц́е често сматрају врхунцем словеначке позоришне сезоне. Живи и ради у Љубљани.
Рођен је у Марибору, студирао је право у родном граду. Док је био студент, уређивао је неколико часописа, али је убрзо долази у сукоб с комунистичким естаблишментом јер је објавио чланке у којима се критикује владајуц́и режим. Јанчару на почетку каријере није било дозвољено да објављује своја дела, али када је Кардељева и Титова смрт крајем 1970-их довела до постепене либерализације, могао је да ради као сценариста и драматург. Средином 1980-их постигао је успех својим романима и приповеткама, док су његове драме стекле признање у целој Југославији. Од касних 1980 -их његова слава је почела да расте изван земље, посебно у централној Европи. Од почетка 1990-их радио је као уредник у издавачкој кући „Словенска матица“ у Љубљани.
Јанчар је почео да пише још као тинејџер. Његове прве кратке романе објавио је часопис Младина. Јанчарева проза је под утицајем модернистичких модела. Једна од централних тема његових радова је сукоб између појединаца и репресивних институција, попут затвора, психијатријских болница и касарни. Познат је по свом лаконичном и изразито ироничном стилу, који често користи трагикомичне обрте. Вец́ина његових романа истражује конкретне догађаје и околности у средњоевропској историји. Такође пише и есеје и колумне о тренутној политичкој и културној ситуацији. Током рата у Босни изразио је своју подршку босанској ствари и лично посетио опкољено Сарајево како би цивилном становништву однео залихе које је прикупило Друштво словеначких писаца. У свом есеју Кратки извештај из града под опсадом осврнуо се на рат у Југославији и питање улоге интелектуалаца у етничким, националним и политичким сукобима. Током деведесетих година прошлог века с аустријским писцем Петером Хандкеом полемисао је о распаду Југославије.
Између 1987. и 1991. Јанчар је био председник словеначког ПЕН центра, а од 1995. године је члан Словеначке академије наука и уметности.
Јанчар је добитник низа књижевних награда, укључујући Прешернову награду ‒ најпрестижнију словеначку награду за уметност 1993. године, која му је додељена за приповетке, драме и есеје. Награду „Кресник“ за најбољи роман добио је године 1999. за роман Звоњење у глави, 2001. за роман Катарина, паун и језуит и 2011. године за роман Те ноћи сам је видео. Добитник је Европске награде за кратку причу (Аугзбург, 1994), Хердерове награде за књижевност 2003, те Европске награде за књижевност 2011. године.
Најважније књиге: Галиот (роман, 1978), О бледом злочинцу (приче, 1978), Северна светлост (роман, 1980), Велики бриљантни валцер (драма, 1985), Смрт Марије Снежне (приче, 1985), После Годоа (драма, 1988), Клементов пад (драма, 1988), Дедал (драма, 1988), Терра инцогнита (есеји, 1989), Сећање на Југославију (есеј, 1991), Поглед анђела (приче, 1992), Диспут (заједно с Адамом Михњиком, есеј, 1992), Разбијени крчаг (есеј, 1993), Подсмешљива пожуда (роман, 1994), Халштат (драма, 1994), Шала, иронија и дубље значење (есеји, 1994), Катарина, паун и језуита (роман, 2000), Бриони (есеји, 2002), Душа Европе (есеји, 2006), Градитељ (роман, 2006), Дрво без имена (роман, 2008), Џојсов ученик (приче, 2009), Те ноћи сам је видео (роман, 2010), Као и љубав (роман, 2017).