Ендру Круми рођен је 1961. године у Глазгову. По образовању је доктор теоријске физике. Био је директор West London Nightline-a и неговатељ у Westminster Mencap-у. Преселио се у Њукасл 1992. и почео је да ради као наставник математике у средњим школама. Међутим, 1996. почиње да се бави писањем рецензија за књиге. Писао је и за Guardian, Independent, Telegraph, Financial Times и друге новине. Редовни је учесник књижевних и научних конференција.
Као писац је већ одавно препознатљив глас у шкотској књижевности. Аутор је осам романа који су преведени на петнаест језика. Добитник је двеју престижних награда за књижевност (The Saltire Award и Northem Rock Foundation Writer’s Award). Неколико година је радио као уредник новина Scotland on Sunday, те као научни сарадник на Дарам институту за напредне студије, а сада ради као предавач креативног писања на Универзитету Нортамбрија у Њукаслу и редовно рецензира књиге за Wall Street Journal и друге листове.
Филозофија, историја, наука и музика су теме које заокупљују фикцију Ендруа Крумија. Сматрајући да је израз „роман идејаˮ превише загушљив, он преферира термин „унеколико филозофски романˮ. Крумијева прва књига Music in a Foreign Language, објављена је 1994. Убрзо је објавио још две књиге: Pfitz (1995) и D’Alembert’s Principle (1996). Pfitz је био запажена књига Њујорк тајмса, а D’Alembert’s Principle је номинован за Букерову награду. 2000. године објавио је роман Mr Mee, а 2004. роман Mobius Dick. Круми је освојио награду писаца Northern Rock Foundation у износу од 60.000 фунти, највећу књижевну награду у Великој Британији, за роман Sputnik Caledonia, који је објављен 2008. године. Једини Крумијев роман који је досад преведен на српски језик, Тајно знање, објављен је 2013. године. Његова осма књига, The Great Chain of Unbeing, објављена је 2018.
О роману Тајно знање
„Основни концепт романа јесте идеја којом се Круми више пута бавио: квантно самоубиство, појам који спаја метафору Шредингерове мачке и представу о мултиверзуму, односно више повезаних универзума који се разгранавају из најситнијих промена у току историје и који се потом у све већем степену разилазе. Представа о квантном самоубиству полази од тога да у свакој ситуацији смртне опасности настаје неколико паралелних универзума, а да барем у једном угрожена особа мора преживети. Тајно знање испитује управо такав случај: млади композитор Пјер Клауер се 1913. године, из наоко сасвим несхватљивих разлога, убија непосредно након што је испросио вољену девојку. Више деценија касније, неуспешни концертни пијаниста и професор клавира, Дејвид Конрој, у тренутку док покушава да се помири са силазним током своје каријере и распадом дугогодишње везе, наилази на рукопис Клауеровог дела Тајно знање и открива могућност да је Клауер преживео. […] ‘…књига говори о музичару потпуно супротстављеном лажном угледу, плитком укусу масе и увреженом мишљењу; о особи која живи зарад уметности у свету који препознаје само комерцијалну вредност, због чега се сматра лудим.’ Круми у овој краткој, неизговореној реплици успева да се дотакне неколико тема одједном: да успостави везу с романом Mobius Dick у коме се бави Шумановом композицијом надахнутом Хофмановим делом, да сажето изнесе Конројево виђење себе самог, али и да се прећутно позове на Хофмановог Мачка Мура у коме се, са сличном композиционом смелошћу, смењују и надовезују контрастне биографије Мура и Крајслера. У таквом вишеслојном контрапункту сустиче се све оно што Тајно знање чини вредним читања.ˮ (Тијана Тропин)