Ласло Краснахоркаи је мађарски романописац и сценариста познат по захтевним романима с дистопијским и меланхоличним темама. Неколико његових дела претворено је у игране филмове мађарског филмског редитеља Беле Тара.
Ласло Краснахоркаи је рођен у Ђули у Мађарској, 5. јануара 1954. Од завршетка универзитетских студија Ласло Краснахоркаи се изјашњава као самостални аутор. Године 1985. његов дебитантски роман Сатантанго постигао је успех и одмах доспео у први план мађарског књижевног живота. У питању је дистопијски роман чија је радња смештена у Краснахоркаијеву домовину Мађарску и сматра се његовим најпознатијим делом. Почевши од 1985. године реномирани редитељ и ауторов добар пријатељ Бела Тар снимао је филмове скоро искључиво засноване на делима Краснахоркаија.
Краснахоркаи је добио међународно признање критичара. Сузан Сонтаг га је описала као савременог мађарског мајстора апокалипсе, упоредивши га с Гогољем и Мелвилом. В. Г. Зебалд је истакао да универзалност Краснахоркаијеве визије парира оној код Гогољевих Мртвих душа и далеко превазилази све мање бриге савременог писања. Године 2015. добио је Међународну Букер награду. Први је мађарски аутор који је награђен Букером.
Објавио је следеће романе: Сатантанго (1985), Меланхолија отпора (1989), Заробљеник из Урге (1992), Рат и рат (1999), Уништење и туга испод небеса (2004), Seiobo járt odalent (2008), Повратак кући барона Венкхајма (2016), Herscht 07769 (2021); новеле: Планина на север, језеро на југ, путеви на запад, река на исток (2003), Последњи вук (2009), Aprómunka egy palotaért (2018), Mindig Homérosznak (2019); збирке кратких прича: Односи милости (1986), Свет иде даље (2013). Написао је сценарије за филмове у режији Беле Тара: Проклетство (1988), Последњи чамац (1989), Сатантанго (1994), Веркмајстерске хармоније (1997–2001), Човек из Лондона (2007), Торински коњ (2011).
Краснахоркаи је награђен бројним књижевним наградама: Аустријска државна награда за европску књижевност (2021), Literature.gr Phrase of the Year Prize 2018 (2020), Национална књижевна награда за преводну књижевност (САД) за Повратак кући Барона Венкхајма (2019), Aegon Art Award за Повратак кући барона Венкхајма (2017), Међународна Букер награда (2015), Dorothy and Lewis B. Cullman Центар за научнике и писце из Њујоршке јавне библиотеке (2015), Vilenica Prize (Међународни књижевни фестивал Виленица, Словенија, 2014), Награда за најбољу преведену књигу ‒ добитник Ottilie Mulzet за превод романа Seiobo járt odalent (први аутор који је освојио две BTBA награде; 2014), Америчка награда за животни допринос међународном писању (2014), Награда за најбољу преведену књигу ‒ добитник Ђорђе Сиртеш за превод романа Сатантанго (2013), Prima Primissima Prize (2012), Brücke-Berlin Prize (Немачка, 2010) за Seiobo járt odalent, Spycher-Prize (Швајцарска, 2010) за целокупни рад, али посебно за новелу Планина на север, језеро на југ, путеви на запад, река на исток, Награда Друштва књижевника (Мађарска, 2009), Награда за мађарско наслеђе (2008), номинован за Награду „Жан Монеˮ (Француска, 2007), Кошутова награда (Мађарска, 2004), Награда Сорош фондације (2003), Лауреат Републике Мађарске (2002), Награда „Мараи Шандорˮ (мађарско Министарство просвете и културе, 1998), Награда „Круди Гиулаˮ (1993), Bestenliste награда (Немачка, 1993) за Меланхолију отпора, Награда „Дери Тиборˮ (1992), DAAD Fellowship (Западни Берлин, 1987/1988), Награда „Јожеф Атилаˮ (1987), Награда „Mikes Kelemen Körˮ (Холандија, 1987).
О роману Сатантанго
Неисцрпна, клаустрофобична проза Ласла Краснахоркаија, са својим дугим, меандрирајућим али прецизним реченицама, доноси апсурдну и чулну сагу разапету између баналности и апокалипсе, и сврстава га у одабрано друштво европских писаца као што су Кафка, Бекет или Бернхард.
Сатантанго је „роман чекања” о безименој мађарској варошици и њеним убогим гротескним житељима, заробљеним у замку сопствене неодлучности да напусте своју устајалу забит и крену у потрагу за бољом будућношћу. Радња која се одвија током три кишна дана кулминираће у централној сцени плеса с ђаволом у локалној крчми, а циркуларна структура романа само појачава утисак безизлазности из круга у ком се паклени плес одиграва. Дело као да прати кораке танга док се суморна стварност, осликана кроз душевна стања мештана, полако али сигурно урушава. Десиће се велика трагедија и лажни пророк Иримија појавиће се као главни протагониста тог неумитног распадања. Ово је једноставна прича, написана комплексним али беспрекорно прецизним стилом, прича узнемирујућих детаља и приповедачких „лупова” због којих ће читалац и сам бити приморан да преиспита основе сопствене реалности.
Сатантанго, ремек-дело савремене европске и мађарске књижевности, по коме је Бела Тар снимио култни (скоро) осмочасовни филмски класик, представља још једну потврду старе тезе да се ђаво увек најбоље забавља. Он ужива у неверствима, интригама, неоствареним надама и сурово прекинутим сновима преосталих, од злобе оболелих мештана који нису смогли снаге да се извуку из живог песка свакодневице: њихов свет се налази негде између космичког и трагичког, у најнебитнијем ћошку универзума, где свако непогрешиво зна кораке великог плеса смрти.
О роману Меланхолија отпора
Меланхолија отпора, други по реду роман Краснахоркаија, доноси необичну причу смештену у градић у мађарском Алфелду (део Панонске низије) где долази циркус с огромним препарираним китом. Ускоро ће се, међутим, испоставити да су и циркус и кит заправо само фасада и изговор Кнезу, језивом „бићу из сенке”, да подбуни руљу која ће у име некаквог „поновног успостављања Целине” почети да руши све пред собом. Ситуацију опште панике и пометње користи робустна и амбициозна госпођа Естер да приграби полуге градске власти. Овај роман Ласла Краснахоркаија уводи читаоца у мрачне дубине једног у сваком смислу опустошеног света у којем више не важи свакодневна логика и у којем се све уобичајене замисли о животу немилице руше.
О збирци прича Иде свет
Приче сакупљене у овој књизи одвијају се на разним странама света, радње су смештене или у садашњост или у сасвим блиску прошлост. Главни јунаци су људи који имају велика очекивања и жеље, непрестано маштају о одласку и напуштању своје свакодневице, али заправо немају храбрости да било шта промене у својим тривијалним животима и не мрдају с места, док свет пролази, како и сам наслов имплицитно сугерише.
Ендру Круми рођен је 1961. године у Глазгову. По образовању је доктор теоријске физике. Био је директор West London Nightline-a и неговатељ у Westminster Mencap-у. Преселио се у Њукасл 1992. и почео је да ради као наставник математике у средњим школама. Међутим, 1996. почиње да се бави писањем рецензија за књиге. Писао је и за Guardian, Independent, Telegraph, Financial Times и друге новине. Редовни је учесник књижевних и научних конференција.
Као писац је већ одавно препознатљив глас у шкотској књижевности. Аутор је осам романа који су преведени на петнаест језика. Добитник је двеју престижних награда за књижевност (The Saltire Award и Northem Rock Foundation Writer’s Award). Неколико година је радио као уредник новина Scotland on Sunday, те као научни сарадник на Дарам институту за напредне студије, а сада ради као предавач креативног писања на Универзитету Нортамбрија у Њукаслу и редовно рецензира књиге за Wall Street Journal и друге листове.
Филозофија, историја, наука и музика су теме које заокупљују фикцију Ендруа Крумија. Сматрајући да је израз „роман идејаˮ превише загушљив, он преферира термин „унеколико филозофски романˮ. Крумијева прва књига Music in a Foreign Language, објављена је 1994. Убрзо је објавио још две књиге: Pfitz (1995) и D’Alembert’s Principle (1996). Pfitz је био запажена књига Њујорк тајмса, а D’Alembert’s Principle је номинован за Букерову награду. 2000. године објавио је роман Mr Mee, а 2004. роман Mobius Dick. Круми је освојио награду писаца Northern Rock Foundation у износу од 60.000 фунти, највећу књижевну награду у Великој Британији, за роман Sputnik Caledonia, који је објављен 2008. године. Једини Крумијев роман који је досад преведен на српски језик, Тајно знање, објављен је 2013. године. Његова осма књига, The Great Chain of Unbeing, објављена је 2018.
О роману Тајно знање
„Основни концепт романа јесте идеја којом се Круми више пута бавио: квантно самоубиство, појам који спаја метафору Шредингерове мачке и представу о мултиверзуму, односно више повезаних универзума који се разгранавају из најситнијих промена у току историје и који се потом у све већем степену разилазе. Представа о квантном самоубиству полази од тога да у свакој ситуацији смртне опасности настаје неколико паралелних универзума, а да барем у једном угрожена особа мора преживети. Тајно знање испитује управо такав случај: млади композитор Пјер Клауер се 1913. године, из наоко сасвим несхватљивих разлога, убија непосредно након што је испросио вољену девојку. Више деценија касније, неуспешни концертни пијаниста и професор клавира, Дејвид Конрој, у тренутку док покушава да се помири са силазним током своје каријере и распадом дугогодишње везе, наилази на рукопис Клауеровог дела Тајно знање и открива могућност да је Клауер преживео. […] ‘…књига говори о музичару потпуно супротстављеном лажном угледу, плитком укусу масе и увреженом мишљењу; о особи која живи зарад уметности у свету који препознаје само комерцијалну вредност, због чега се сматра лудим.’ Круми у овој краткој, неизговореној реплици успева да се дотакне неколико тема одједном: да успостави везу с романом Mobius Dick у коме се бави Шумановом композицијом надахнутом Хофмановим делом, да сажето изнесе Конројево виђење себе самог, али и да се прећутно позове на Хофмановог Мачка Мура у коме се, са сличном композиционом смелошћу, смењују и надовезују контрастне биографије Мура и Крајслера. У таквом вишеслојном контрапункту сустиче се све оно што Тајно знање чини вредним читања.ˮ (Тијана Тропин)