Сенка Марић рођена је у Мостару 1972. године. Поезију је почела да пише када је имала осам година. Након завршене средње школе студирала је позоришно образовање и компаративну књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Мостару и Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву.
Од 1991. до 1997. склонила се од рата у Босни и Херцеговини и живела у Уједињеном Краљевству, где се школовала за стилисту на Vidal Sassoon Academy у Лондону. Након рата се вратила у Мостар, где данас ради као песникиња, романописац, преводитељка и уредница часописа. Води онлајн књижевни часопис Стране, чији је суоснивач од 2014. године с Алмином Капланом и Срђаном Гавриловићем.
Објавила је три књиге поезије: Одавде до нигдје (1997), То су само ријечи (2005) и До смрти наредне (2016). Њен дебитантски роман Кинтсуги тијела објављен је 2018. Заснован је на ауторкином сопственом искуству с карциномом. Године 2019. роман је добио Награду „Меша Селимовићˮ ‒ велику књижевну награду за романе објављене у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Србији. Кинтсуги тијела је у процесу превођења на енглески језик.
Сенка Марић је такође два пута добила Награду за кратку причу „Зијо Диздаревићˮ, главну награду за кратку прозу, 2000. и 2013. године, када је овенчана I европском наградом „Витешкиња поезијеˮ. Критичари су Сенку Марић убројали у прву генерацију босанскохерцеговачких списатељица које се због рода нису нашле на маргини књижевне сцене.
О роману Кинтсуги тијела
„Роман Сенке Марић је нежан и борбен, тужан, али нимало патетичан, њега конституише један несвакидашње снажан наратив о слабости. У њему царује болесно тело које луцидно мисли и дубоко осећа, које уме да буде и победничко и гротескно, а о том се телу изјашњава свесно сапет језик који чврсто спреже сећања и читања, терапије и операције у staccato реченичну артикулацију. Сенка Марић се не да ширини, одупире се искушењу екстензивности сабрано и спремно, нарацију скупља и сажима, не дозвољавајући да се исечак личног искуства преточи у хронику, роман-реку нити у непрегледно самосажаљење аутобиографије.ˮ (Владислава Гордић Петковић)
О роману Гравитације
„Има смисла поредити Кинтсуги тијела, претходни роман Сенке Марић, с овим. У првом преживљава тело, и то тако што ступа у сагласје с новооткривеном лепотом властите другости. У Гравитацијама преживљава све остало. Израња из пустог градског базена, који је смрт. Израња из руку две жене које стоје пре Мике и не допуштају јој да се одреди сама према себи; старице неизбежне у логици породичних односа, генетике и/или традиције, да грубо поједноставимо, али ни од какве помоћи тамо где је помоћ најпотребнија.ˮ (Срђан Срдић)