Марјан Чакаревић рођен је 1978. Објавио је песничке књиге Параград (1999), Систем (2011), Језик (2014, Награда „Мирослав Антићˮ), Седам речи града (2014), Ткива (2016, Награда „Бранко Миљковићˮ) и збирку прича Повест о телу (2021).
Приредио је тематске бројеве часописа Градац посвећене дендизму (2013) и књижевности и алкохолизму (2021), као и сабрану поезију Милана Милишића (2016), Александра Ристовића (с Аленом Бешићем и Аном Ристовић, 2017/8) и Вујице Решина Туцића (с Аленом Бешићем, 2018/9).
Члан је уредништва часописа Поља. Живи у Београду.
О збирци прича Повест о телу
„Модерни образовни роман одувек је почињао као повест о телу и телесним процесима: на почетку Прустовог Трагања јунак тоне у сан; Кишова Башта, пепео почиње јунаковим буђењем и хроником укуса и мириса с којима се сусреће; на првој страници Џојсовог Портрета уметника у младости Стивен Дедалус се помокри у кревет, па крене да размишља о томе како му је прво топло, па хладно, па какве све мирисе осећа. Повест о телу почиње исто као и њени модернистички претходници, у кревету, са свешћу о телу, само што у њој та телесна самосвест није тек почетна тачка од које ће се причање махом удаљити: напротив, она кроз текст као да само нараста, постаје његов средишњи принцип, и тако Повест о телу заправо постаје својеврсна општа историја телесних доживљаја.
Та историја на мах делује фрагментарно, или се барем тако представља читаоцу – јер свака прича носи назив другог органа (нос, руке, уво) – те би се читаоцу могло опростити ако би помислио да је тело чију повест чита некако раскомадано, а да су искуства увета, носа, руку расцепкана и неповезана. Само, читалац би ту погрешио: јер тело је у овој књизи ипак једно, као што су и приче заправо део једне необично кохерентне целине, толико кохерентне да их можда и не би требало звати засебним причама.
Повест о телу је текст који прати неумитно, телеолошко кретање тела кроз свет: најпре сусрет тела са собом, потом са другим телима, и на крају с историјом. Тај сусрет, наравно, никада није само телесан, али увек јесте и то, јер историју, неправду, револуцију (па макар и пропалу), треба и осетити под руком, намирисати, загристи, баш као и друга тела. Повест о телу је образовни роман који се претвара да је збирка прича.ˮ (Александар Стевић)
ПРОЗЕФЕСТ, међународни фестивал прозног стваралаштва, основан је 2007. године са основном намером да се књижевност врати својим коренима, тачније живом и непосредном контакту аутора са читалачком публиком. Због тога, током трајања Фестивала, еминентни домаћи и страни писци читају у јавним просторима своја дела, разговарају са публиком, али и одлазе у институције где се књижевност програмски изучава (гимназије, факултети…) и воде дијалог са ђацима и студентима.
ПРОЗЕФЕСТ је до данас окупио преко стотину писаца из Србије (Милорад Павић, Светлана Велмар Јанковић, Драгослав Михаиловић, Радован Бели Марковић, Давид Албахари, Вида Огњеновић, Ото Толнаи, Милисав Савић, Јовица Аћин, Владислав Бајац, Сава Дамјанов, Александар Гаталица, Владимир Пиштало, Радослав Петковић, Владан Матијевић, Драган Великић, Светислав Басара, Горан Петровић, Зоран Ћирић, Горан Гоцић, Слободан Тишма, Зоран Живковић, Јовица Аћин, Ђорђе Писарев, Фрања Петриновић, Јелена Ленголд, Вуле Журић, Угљеша Шајтинац, Илдико Ловаш, Миодраг Раичевић, Јасмина Михајловић, Милица Мићић Димовска, Ласло Вегел, Михајло Пантић, Љубица Арсић, Мирјана Новаковић, Јасмина Михајловић, Слободан Владушић, Ото Хорват, Владимир Кецмановић, Бранко Анђић, Енес Халиловић, Радивој Шајтинац, Срђан Срдић, Дејан Алексић) као и из иностранства: из Израела (Давид Гросман), Француске (Алберто Мангел), Мађарске (Ђерђ Конрад, Петер Зилахи, Петар Милошевић), САД (Александар Генис), Енглеске (Кристофер Хоуп, Весна Голдсворти, Карил Филипс), Русије (Михаил Шишкин, Јевгениј Водолазкин, Виктор Јерофејев), Италије (Стефано Бени, Клаудио Магрис, Марио Лигуори), Словачке (Антон Балаж, Мирослав Демак), Немачке (Петер Хандке, Жарко Радаковић, Јован Николић, Бора Ћосић), Аустрије (Лојзе Визер), Аргентине (Саманта Швеблин, Гиљермо Мартинез, Луиса Валенсуела), Аустралије (Инез Баранеј), Кубе (Сое Валдес), Перуа (Марио Варгас Љоса, Сантјаго Ронкаљоло), Украјине (Ирена Карпа, Олександр Бојченко), Шкотске (Луиз Велш, Зои Страхан), Пољске (Кшиштоф Варга, Олга Токарчук), Бугарске (Алек Попов, Георги Господинов), Турске (Недим Гурсел, Оја Бајдар), Финске (Сузан Рингел), Северне Македоније (Александар Прокопиев, Ермис Лафазановски, Гоце Смилевски, Лидија Димковска, Дејан Трајкоски, Румена Бужаровска), БиХ (Ненад Величковић, Мухарем Баздуљ, Беким Сејрановић, Семездин Мехмединовић, Дарко Цвијетић, Лана Басташић), Словеније (Андреј Блатник, Јани Вирк, Драго Јанчар), Црне Горе (Никола Маловић) и Хрватске (Ивана Симић Бодрожић, Дамир Каракаш, Роберт Перишић, Слободан Шнајдер, Драго Кекановић, Боривој Радаковић, Миљенко Јерговић).
Од другог издања фестивала додељује се Међународна књижевна награда „Милован Видаковићˮ. Организациони одбор је уједно и жири за доделу награде. Досадашњи добитници Награде „Милован Видаковићˮ су: Алберто Мангел (Француска, 2008), Ђерђ Конрад (Мађарска, 2009), Клаудио Магрис (Италија, 2010), Давид Гросман (Израел, 2011), Слободан Тишма (Србија, 2012), Давид Албахари (Србија, 2013), Милисав Савић (Србија, 2014), Јевгениј Водолазкин (Русија, 2015), Гиљермо Мартинез (Аргентина, 2016), Петер Хандке (Немачка, 2017), Миљенко Јерговић (Хрватска, 2018), Виктор Јерофејев (Русија, 2019), Јовица Аћин (Србија, 2020), Драго Јанчар (Словенија, 2021). Специјалне Награде „Милован Видаковићˮ добили су перуански нобеловац Марио Варгас Љоса (2015), који је Награду примио у препуној сали Српског народног позоришта у Новом Саду пред око 1.400 посетилаца, као и турски нобеловац Орхан Памук (2016), који је Награду примио у препуној Свечаној сали Огранка САНУ у Новом Саду.
До сада је у оквиру ПРОЗЕФЕСТА одржано преко три стотине сусрета са публиком, а програмима је присуствовало преко 50.000 углавном младих посетилаца.