„Никада не размишљам о читаоцима у ‘социолошком’ смислу (којој врсти читалаца би била намењена моја књига), али током процеса писања настојим да ишчитавам штиво као да сам његов први и последњи читалац.“
„Моја главна тема је увек роман који тренутно пишем. У мом књижевном искуству тема нема приоритет у односу на дело, већ предност дајем наративном поретку, оваплоћењу идеје у драматичном облику, отварању читавог спектра тема. Теме се развијају у складу са потребама првобитне наративне идеје“, каже гост из Аргентине Гиљермо Мартинес, добитник Награде „Габриел Гарсија Маркес“ за најбољу кратку причу, у вези са питањима које га теме интригирају и како пише.
Занимљиво размишља и о свом читаоцу: „Никада не размишљам о читаоцима у ‘социолошком‘ смислу (којој врсти читалаца би била намењена моја књига), али током процеса писања настојим да ишчитавам штиво као да сам његов први и последњи читалац. Безброј пута читам свако поглавље, а потом и завршну верзију рукописа. Што се мојих читалаца тиче, драго ми је када неко прочита више мојих књига и открије референце, знаке, па чак и фигуре на које ја приликом писања нисам помишљао. Као читаоцу, пријају ми разни регистри: надасве филозофија, потом поједини аутори савремене аргентинске прозе, неки класици, и понека дела савремене међународне прозе. У последње време су ме нарочито заинтересовали романи Вечера и Летњиковац с базеном Хермана Коха, а пратим и Ијана Макјуана и Филипа Рота. Од Аргентинаца изузетно поштујем Пабла де Сантиса и Саманту Швеблин.”
И на крају, Србија као тема. Шта га, осим издавача, мами у ове крајеве? Култура, неки роман, сунце, људи, читаоци, Европа?
„Допада ми се идеја да видим тај део Балкана у пролеће, прошле године су ме код вас задесили кишни дани… Ово путовање је организовано срећном подударношћу: у Србији је објављена моја збирка прича Одвратна срећа (Агора) а у Македонији мој роман Спора смрт Лусијане Б. Притом, од прошле године сам имао отворен позив у Будимпешту, па сам одлучио да на овом путовању посетим све три земље.”