Нина Живанчевић рођена је 1957. у Београду.
Почетком осамдесетих сарађивала је с Аленом Гинзбергом. За своје прво дело Песме (1982) добила је Бранкову награду. Радила је као књижевни уредник за East Village Eye и Theater X, као слободни новинар за Политику, El País, LʼUnita, Woman и Nexus и као сарадник за The New Yorker и New York Arts Magazine. Осим што је наступала са The Living Theater и La Mama Experimental Theatre Club, 1988. суосновала је позориште „Одијана“. Докторирала је компаративну књижевност и славистику 2001. на Универзитету у Нансију са тезом о рецепцији дела Милоша Црњанског.
Године 2002. добила је специјални грант од америчког ПЕН удружења писаца, а за пројекат под називом „Извор светлости“ (2021) добитница је гранта Centre National du Livre. Предавала је књижевност и теорију позоришне авангарде на бројним универзитетима као што су Наропа, Универзитет у Њујорку, Хериман, Сент Џонс универзитет у Сједињеним Државама.
Поетске збирке писала је на српском, француском и енглеском језику. Осим Песама, на српском језику објавила је књиге Мостови који расту (1984), Гледајући књиге независних издавача (1985), Дух ренесансе (1989), Песнички диван (1995), Минотаур и лавиринт (1996), Слово Пи (2004), Крајем века (2006), Исцељење (2011), Уметност хватања бумеранга: изабране и нове песме (2013) и Једини извор светлости (2023).
Објавила је следеће књиге прозе: Византијске приче (1995), Продавци снова (2000), Као што већ рекох (2002), Орфејев повратак (2003), Крајем века (2006) и Оно што се памти (2017), као и књигу разговора Изненадни блесак (2009) и студију Црњански и његов читалац: (рецепција Црњансковог дела у свету) (2012). Есеји су јој сабрани у књигама Вештачка интелигенција и природна глупост (2021), Номадкиње – четрнаест уметница са ексјугословенских простора (2021) и Оно што се види – филмске критике и есеји 2009−2019 (2022). Дела су јој превођена на више светских језика. Приредила је и превела антологију америчке поезије Нови гласови и превела Приче о обичном лудилу Чарлса Буковског, Тежину и благородност Симон Веј и др.
Добитница је многих књижевних награда. Живи у Паризу и предаје језике и авангардно позориште и перформанс на Сорбони и на Универзитету Париз 8. Члан је Српског књижевног друштва.