Фото: Из личне архиве

        Радивој Шајтинац је рођен 1. марта 1949. године у Зрењанину. После завршене гимназије у родном граду, студирао је Oпшту књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Члан је Српског књижевног друштва, Друштва књижевника Војводине и Српског ПЕН-а. Био је један од оснивача и две деценије главни и одговорни уредник часописа за књижевност и културу Улазница.

Пише поезију, прозу, књижевну и ликовну критику, бави се драматургијом и преводи с руског и енглеског језика.

Књиге песама: Оружје људски рањено (1970), Шуми се враћају прагови (1974), Даровно путовање (1978), Панглосов извештај (1982), Сузе у лунапарку (1987), Оченаш на Тајмс скверу (1991), Оловни долов (1995), Лед и млеко (2003, Награда Књига године ДКВ), Пси верса (2005), Кањишка монотипија – двојезично на српском и мађарском (2007), Стара кантина (2011), Северни изговор (2011), Псећа суза (2014), Ди? (2014).

Књиге прозе: Банатска читанка (три издања: 1991, 2005 и 2008, Награда Карољ Сирмаји, 1991), Мој бегејски део света (1994), Бајке о грму (1995), Чеховија (1996, Награда Стеван Пешић), Вез у ваздуху (1998), Жртве бидермајера (2000), Сибилски гласови (2001), Нада станује на крају града (са Угљешом Шајтинцем, 2002), Водено дете (2004), Причица (2005, Награда Димитрије Митриновић), Кинеско двориште (2006), Лyрик-клиник (2009), Дилинкуца (са Људмилом Шајтинац, 2012, Награда Теодор Павловић), Порцелан (2017).

Књиге есеја: Демогоргон (1990), Хотел Чарнојевић (1989), Хајка на Актеона (1997).

Изведена драмска дела: Цвеће и смрт старог Луке, Љупчетови снови – поетско позорје за децу, Банатикон, Стева Светликов, Атлантска веза, Паорска грозница.

Поезија, проза и есеји Радивоја Шајтинца превођени су на енглески, немачки, француски, шпански, мађарски, словеначки, македонски, румунски, пољски, фински, турски, словачки и грчки језик.

Добитник је и награде листа Младост (1969) и Октобарске награде града Зрењанина.

Роман Жртве бидермајера (Victims of the Biedermeier) објављен је у преводу на енглески у едицији Српска проза у преводу (Serbian Prose in Translation) у издању Геопоетике 2012. године. Друго издање овог романа објавио је 2015. амерички издавач Blooming Twig Books, Њујорк.

 

О КЊИГАМА

И мада се осећа одређена дистанца према ликовима и догађајима, латентни бол и патња, како због изгубљености брата, односно породице, тако и људи, уопште носе аутобирогафске чињенице које израњају из ове изузетне и надахнуте прозе.

Чедомир Мирковић (1996)

Овај роман Радивоја Шајтинца је, у навећој мери проза кодификована властитом онтологијом, унутрашњим бићем приче која се прелива преко граница жанра и миметичких одређености… У мрежи значења коју између корица ствара Шајтинац, речи и појмови нису само знаци него и чворишта значења (Лакан) у којима роман постаје особена и оригинална кристална слика живота и његове материјализације.

Петар Арбутина (2005)

Радивој Шајтинац се креће сигурно кроз привид два времена. Садашњост је зачињена горким искуством нитроглицерина који је принуђен да гута његов јунак да би наставио своје несигурно трагање за остацима једне давно истекле стварности у коју писац неприметно уводи читаоца. Трагање за подацима о животу највећег српског сликара епохе бидермајера, Константина Даниела, његовим изгубљеним сликама у исти мах је преостали ослонац на којем се држи живот прерано пензионисаног архивисте једног банатског града, уздрманог ударцима времена, болести, одјецима необјашњиве смрти брата у Њујорку. Ипак Шајтинац гради ненаметљиво, без патетике, један свет, саздан од стварности која се претаче у привиђење, раствара у светлу и сенкама Даниелових слика.

Милан Ристовић (2000)

…начин на који Шајтинац говори о сопственом поновном учењу мокрења, кретања, говора, снага којом успева да иронизује сопствену позицију која га у чисто биолошком смислу ставља у невероватно подређен положај, начин на који успева да пронађе животне сокове у „чаробној бари“ бањског лечилишта у Банату и, коначно, начин на који остаје морално узвишен и непатворен при разматрању нарави и појединачних и колективних повести, чине ову књигу, уз радове Милана Т. Ђорђевића, јединственим на овдашњој књижевној сцени, како чињеницом свог искуства, тако и књижевном снагом којом се то искуство транспонује у врхунску уметност.

Владимир Арсенић (2009)

Извештаји о личном и општем бићу, болести, стања, рефлекси индивидуалне митологије. Магије родног предела, ауторефлексије, дијалози с персонама, узорима, поразима, надама, анти-оде, огледалске игре са собом и судбинским сликама света, завичајно-породични кругови, беспоштедна ауторска аутокритичка рекапитулација, параболе, парадоокс, интроспекције, есхатолошке слутње и слике сумрака природе.

Владимир Копицл (2014)

Интертекстуални слој структуре Шајтинац гради цитатима, реминисценцијама, алузијама, асоцијацијама. Интертекстуалне везе су такође кружне, нити цикличности времена, укључене су у карактеризацију ликова и растварање објективне стварности, као и конкретног, реалног простора. За богату слојевитост важна је пишчева имплицитна поетика, вешто и складно уткана у ткиво романа. Мотив недовршене приче, уведен преко баналног предела, астала, део је постмодерне поетике. Природа приповедања, стварања, за овог писца је нужда, надмудривање са животом, одлагање краја. Кратким романима, инспиративним за многа а различита тумачења, Шајтинац је показао да је велики српски приповедач, изузетне уметничке вредности.

Софија Милошевић (2017)

Радивој Шајтинац, поново али другачије, својим романом у слободном стиху слаже крхотине искуства и сећања, расутих и запретених у магловитим просторима прошлих дана. Саставља својом зачудном поетиком разбијене делове порцеланске посуде живота, поигравајући се с иронијом, понегде љутито, другде убадајући наоштрено гневно перо у најболније место.

Роман Порцелан је лична скривница, табернакл у који је похранио проживљене и неиспуњене жеље, где под пепелом сагорелих дана чува проживљену лепоту и тескобу, безбројне тренутке просветљења ситницама од којих се састоје електрични спојеви у синапсама душе.

Милан Ристовић (2017)