Сава Дамјанов (Нови Сад, 29. IX 1956) Дипломирао је на Филозофском факултету (1980. године, група за југословенске књижевности и српскохрватски језик), магистрирао (1986) и докторирао (1996) на истом факултету (ментор му је био академик Милорад Павић). Ради на Филозофском факултету у Новом Саду као редовни професор на Одсеку за српску књижевност. У оквиру докторских студија ангажован је као предавач или ментор на домаћим и страним универзитетима (Београд, Ниш, Никшић, Љубљана, Загреб, Лисабон, Бордо, Венеција, Краков, Сегедин, Мелбурн).
Пише прозу, књижевнокритичке и књижевноисторијске радове. Његова научна истраживања усмерена су пре свега ка фантастичкој књижевности, еротским и језичко-експерименталним слојевима у српској традицији, теорији рецепције, постмодернизму, као и ка компаративистици. Приређивао је за штампу текстове српских писаца 18, 19. и 20. века. Током деведесетих година уређивао је часопис за светску књижевност „Писмоˮ и „Свети Дунавˮ – магазин посвећен средњоевропској култури. Уредник је „Библиотеке српске фантастикеˮ, едиције „Новосадски манускриптˮ (издавач Градска библиотека Новог Сада), као и антологијске библиотеке „Десет векова српске књижевностиˮ код Издавачког центра Матице српске (од 2009). Био је члан жирија Бранкове награде Матице српске од 1987. до 2004 (и његов председник од 1992. године). Оснивач је међународног књижевног фестивала „Прозефестˮ (у Новом Саду, 2007. године) и Награде „Милован Видаковићˮ (од 2008) која се на њему додељује за животно дело. Био је председник Управног одбора Градске библиотеке у Новом Саду (2005–2008), члан Управног одбора Српског књижевног друштва (2010–2012) и члан Управног одбора Матице српске (2008–2015); председник је Управног одбора Стеријиног позорја (од 2012). Говори, немачки, енглески и руски језик.
Поред бројних текстова у домаћој и страној периодици, објавио је следеће књиге: Истраживање Савршенства (роман), Београд 1983; Граждански еротикон (антологија), Ниш 1987; Корени модерне српске фантастике (студија), Нови Сад 1988; Колачи, Обмане, Нонсенси (приче), Београд 1989; Шта то беше млада српска проза? (есеји и критике), Београд 1990; Причке (проза), Београд 1994; Нова (постмодерна) српска фантастика (антологија), Београд 1994; Кодер: историја једне рецепције (студија), Београд 1997; Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве (приче), Нови Сад 1997; Глосолалија (изабране и нове приче), Нови Сад 2001; Ново читање традиције (књижевноисторијски огледи), Нови Сад 2002; Нови Сад – земљи рај (хрестоматија,у коауторству са Л. Мустеданагић), Панчево 2003; Нови Сад – земљи рај I–II (хрестоматија, у коауторству са Л. Мустеданагић), Панчево 2004; Антологија сербској постмодерној фантастики (на украјинском), Лавов, 2004, Постмодерна српска фантастика (антологија), Нови Сад 2004; Граждански еротикон (антологија, друго, допуњено и илустровано издање), Нови Сад 2005; Ремек-делца (приче), Београд 2005; Ерос и По(р)нос (есеји, прикази, мистификације), Београд 2006; Историја као Апокриф (роман), Нови Сад 2008; Апокрифна историја српске (пост)модерне (есеји), Београд 2008; Порно-литургија Архиепископа Саве (приче), Нови Сад-Зрењанин 2010; Итика Јерополитика@VUK (роман), Нови Сад 2014. У Службеном гласнику штампани су његови изабрани књижевноисторијски и књижевнокритички радови Дамјанов: српска књижевност искоса, у пет књига.
За своја књижевна и књижевноисторијска дела до сада је примио „Бранкову наградуˮ, Награду „Захарије Орфелинˮ, Награду СИЗ-а културе Војводине за оригинални домет у књижевној историографији, Награду за најбољу прозну књигу године Друштва књижевника Војводине, те награде „Лаза Костићˮ, „Госпођин вирˮ и „Сретен Марићˮ. Његова „Антологија српске постмодерне фантастикеˮ проглашена је 2004. године за најбољу страну књигу у Украјини. Библиографија приказа или есеја о његовим књигама, као и интервјуа у домаћим и страним часописима, броји више од две стотине јединица.