Пе­тер Ханд­ке (Гри­фе­н, 1942). Пр­ве го­ди­не ра­ног де­тињ­ства про­вео је у род­ном ме­сту, да би се са по­ро­ди­цом 1945. пре­се­лио у Бер­лин, у део гра­да под кон­тро­лом СССР-а. У ју­ну 1948, не­по­сред­но пред уво­ђе­ње бло­ка­де Бер­ли­на, че­тво­ро­чла­на по­ро­ди­ца на­пу­шта град, иле­гал­но пре­ла­зи гра­ни­цу са Ау­стри­јом и вра­ћа се у Гри­фен. Ту по­ха­ђа основ­ну шко­лу, а ка­то­лич­ко-ху­ма­ни­стич­ку гим­на­зи­ју (1954–1959) у Тан­цен­бер­гу, ка­да по­чи­ње да об­ја­вљу­је и пр­ве књи­жев­не ра­до­ве. Шко­ло­ва­ње на­ста­вља у Кла­ген­фур­ту, где 1959. на сту­дент­ском књи­жев­ном кон­кур­су до­би­ја на­гра­ду. Го­ди­не 1961. по­чи­ње да сту­ди­ра пра­во у Гра­цу, али по об­ја­вљи­ва­њу пр­вог ро­ма­на (Стр­шље­ни, на­пи­сан то­ком од­мо­ра на остр­ву Крк, 1965) на­пу­шта сту­ди­је и пре­ла­зи у сло­бод­не умет­ни­ке.

То­ком сту­ди­ра­ња ак­тив­но се ба­ви ли­те­рар­ним ства­ра­ла­штвом и већ та­да фор­ми­ра осо­бен књи­жев­ни стил, по ко­ме оста­је пре­по­зна­тљив у на­ред­ним де­це­ни­ја­ма. У то вре­ме Ханд­ке по­ка­зу­је ве­ли­ко за­ни­ма­ње за филм и по­зо­ри­ште, те се по­вре­ме­но на­ла­зи у уло­га­ма сце­но­гра­фа, ре­ди­те­ља, из­ве­шта­ча са филм­ских фе­сти­ва­ла или чла­на жи­ри­ја. Већ на са­мом по­чет­ку ка­ри­је­ре (на­кон ро­ма­на Стр­шље­ни, сле­ди дра­ма Псо­ва­ње пу­бли­ке), Ханд­ке на­сту­па као сво­је­вр­сни бун­тов­ник ко­ји се су­прот­ста­вља по­је­ди­нач­ним ин­сти­ту­ци­о­нал­ним гле­да­њи­ма на свет, или са­мим ин­сти­ту­ци­ја­ма (го­вор на са­стан­ку Гру­пе 47, ко­ја је оку­пља­ла ве­ли­чи­не као што су Хајн­рих Бел и Гин­тер Грас, у Прин­сто­ну, САД, ка­да је ства­ра­ла­штво та­да­шње не­мач­ке ели­те на­звао бу­да­ла­шти­ном, до­сад­ним, иди­от­ским, и пре­ба­цио му опи­си­вач­ку им­по­тент­ност), чи­ме сти­че сла­ву и по­ста­је култ­ни пи­сац бит-ге­не­ра­ци­је. На­гра­ду Гер­харт Ха­уп­тман до­би­ја 1967, ка­да је об­ја­вљен и на­слов Ка­спар, а две го­ди­не ка­сни­је уче­ству­је у осни­ва­њу Из­да­вач­ке ку­ће пи­са­ца у Франк­фур­ту.

Пе­ри­од од 1971. до 1978. године, ко­ји углав­ном про­во­ди у Па­ри­зу, за­по­чео је по­ро­дич­ном тра­ге­ди­јом, са­мо­у­би­ством ње­го­ве мај­ке, ко­ју об­ра­ђу­је у Без­жељ­ној не­сре­ћи. Кључ­ни про­бој на свет­ску књи­жев­ну сце­ну оства­рио је ро­ма­ном Гол­ма­нов страх од пе­на­ла из 1970. године, у ко­јем мај­стор­ски опи­су­је очај по­је­дин­ца, ње­го­ву из­гу­бље­ност у са­вре­ме­ном све­ту, де­пре­си­ју и је­зу хлад­но­ра­тов­ске Евро­пе и ма­ло­гра­ђан­ске ау­стриј­ске про­вин­ци­је. Књи­га је ушла у школ­ске лек­ти­ре, а не­мач­ки ре­ди­тељ Вим Вен­дерс по њој је сни­мио исто­и­ме­ни филм. Са­рад­ња дво­ји­це умет­ни­ка кру­ни­са­на је Ханд­ке­о­вим сце­на­ри­јем за ан­то­ло­гиј­ски филм Не­бо над Бер­ли­ном.

По­сле ду­гог бо­рав­ка у раз­ли­чи­тим европ­ским гра­до­ви­ма, вра­ћа се у Ау­стри­ју 1979. године где, уз крат­ке пре­ки­де, жи­ви до 1987. У ме­ђу­вре­ме­ну об­ја­вљу­је број­не на­сло­ве: Пе­сме за тра­ја­ње, По­у­ка пла­ни­не Сeнт-Вик­тор, Без­жељ­на не­сре­ћа… и до­би­ја на­гра­де Пе­тер Ро­зе­гер, Ге­орг Бих­нер, Ши­ле­ро­ву на­гра­ду гра­да Ман­хај­ма, На­гра­ду за кул­ту­ру (до­де­љу­је по­кра­ји­на Ко­ру­шка), две На­гра­де за књи­жев­ност (до­де­љу­ју гра­до­ви Салц­бург и Бре­мен). Од 1987. до 1990. Ханд­ке је на пу­ту ши­ром све­та, што је и те­ма ње­го­ве књи­ге Ју­че, на пу­ту, у ко­јој пре­зен­ту­је ду­бо­ко ре­флек­сив­ну сли­ку о при­ро­ди и о ле­по­ти све­та и зна­че­њу ко­је им сво­јим до­жи­вља­јем и ми­шљу да­је сам чо­век.

Од 1990. жи­ви у Ша­ви­лу код Вер­са­ја. У кон­ти­ну­и­те­ту пи­ше и об­ја­вљу­је, из­ме­ђу оста­лог: Спо­ри по­вра­так ку­ћи, Кроз се­ла, Опро­штај са­ња­ра од Де­ве­те зе­мље, Зим­ско пу­то­ва­ње до ре­ка Ду­на­ва, Са­ве, Мо­ра­ве и Дри­не или Прав­да за Ср­би­ју, Лет­њи до­да­так зим­ском пу­то­ва­њу, Во­жња чу­ном или ко­мад за филм о ра­ту, Кроз су­зе пи­та­ју­ћи, Још је­дан­пут за Ту­ки­ди­да, Дон Ху­ан: по ње­му са­мом, Под­зем­ни блуз, Уну­тра­шњи свет спо­ља­шњег све­та уну­тра­шњег све­та, Ку­ка­ви­це од Ве­ли­ке Хо­че, По­вест Дра­го­љу­ба Ми­ла­но­ви­ћа, Мо­рав­ска ноћ… Као ро­ма­но­пи­сац, при­по­ве­дач, пе­сник, дра­ма­ти­чар, пи­сац ра­дио-дра­ма, филм­ских сце­на­ри­ја и пре­во­ди­лац, об­ја­вио је до да­нас око 60 књи­га и око 30 књи­га пре­во­да с енглeског, фран­цу­ског, ста­ро­грч­ког и сло­ве­нач­ког је­зи­ка. Из­у­зи­ма­ју­ћи Но­бе­ло­ву, до­бит­ник је свих ва­жни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. У знак про­те­ста због бом­бар­до­ва­ња СР Ју­го­сла­ви­је 1999. године вра­тио је Бих­не­ро­ву на­гра­ду, а 2006. од­био да при­ми на­гра­ду Хајн­рих Хај­не, ко­ју до­де­љу­је град Ди­сел­дорф, због по­ли­тич­ких при­ти­са­ка на чла­но­ве жи­ри­ја да про­ме­не сво­ју од­лу­ку.

Ка­сни­је је до­био на­гра­де Ви­ле­ни­ца, Франц Каф­ка, Зиг­фрид Ун­зелд, Иб­зе­но­ву на­гра­ду (ко­ја се сма­тра Но­бе­ло­вом за драм­ску књи­жев­ност), Вирт – на­гра­ду за европ­ску књи­жев­ност…

Код нас је до­био на­гра­де: Фон­да­ци­је Бра­ћа Ка­рић, Злат­ни крст кне­за Ла­за­ра, Ра­чан­ску по­ве­љу, Бе­ло­вод­ску ро­зе­ту, По­ча­сну Ди­со­ву на­гра­ду, На­гра­ду Мо­мо Ка­пор…

До­бит­ник је По­ве­ље по­ча­сног гра­ђа­ни­на Бе­о­гра­да и Злат­ног ор­де­на за за­слу­ге од Председни­ка Ср­би­је.

Ино­стра­ни је члан Оде­ље­ња је­зи­ка и књи­жев­но­сти Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти од 1. но­вем­бра 2012. го­ди­не.