Роланд Орчик

Роланд Орчик (Orcsik Roland) је рођен 1975. у вишејезичном војвођанском граду, Старом Бечеју. Од 1992. живи у Сегедину (Мађарска). Основну школу завршио у родном месту, средњу почео у Ади. Године 1995. уписао факултет на Универзитету у Сегедину на смеру Мађарски језик и књижевност и компаративна књижевност. Дипломирао на смеру Мађарски језик и књижевност 2002, а 2013. завршио постдипломске студије на компаративној књижевности. Пише поезију, есеје, критике, студије и преводи јужнословенске књижевности на мађарски језик. Уређивао сегедински књижевно-уметнички часопис Fosszíilia, суботички Symposion, а тренутно уредник часописа Tiszatáj. Поезија ми је преведена на босански, хрватски, грчки, енглески, француски, румунски, шпански, словеначки и српски језик. Бивши организатор мађарско-српског Шинобус фестивала шверца културе (2008 – 2013). Досад је објавио четири песничке збирке: Rozsdamaró (Заштита од корозије, 2002), Holdnak, Arccal (Месецу, Лицем, 2007), Mahler letöltve (Скинути Малер, 2011) и Harmadolás (Правило трећина, 2015).
Књига на српском: Скинути Малер (Трећи Трг, Београд, 2012). Докторску дисертацију је објавио под насловом: detoNáció. Domonkos István művészetének exjugoszláv irodalmi kapcsolatformái (детоНација. Ексјугословенски књижевни контакти уметности Иштвана Домонкоша, Форум, Нови Сад, 2015).
Први роман му је објављен 2016. под насловом Fantomkomandó, који је преведен на румунски и српски језик. Свира у психоделичном проститутском панк бенду Лајка (lajka.bandcamp.com).

Roland-Orcik-foto-by-Bereczki

О роману Фантомкомандо

Главни лик је Спанаћ, догађаји у вези са њим и његовом породицом представљају главну нит у роману, али на одређеним местима се главном лику и његовим родитељима прикључују и њихови пријатељи. Роман има многе снажне ситуације које наглашавају лудило, стрепњу, оно што људи осећају током рата. Утисак је да сви желе да сачувају стање које је постојало пре рата, желе да све остане нетакнуто, иако сви знају да то више није могуће. Ипак, свако је у потрази за својом срећом. Језиво делују делови романа који описују како јунаци приче шпијунирају комшије, бивше пријатеље, посматрајући их кришом кроз прозор са улице.

Карољ Сабо

Тема се на први поглед чини отрцаном, јер роман говори о данас и те како помодној теми, о јужнословенском рату. Био сам сумњичав када сам роман узео у руке, али после заноса који су изазвале почетне странице, роман ме је повукао и увидео сам да у првом плану није рат, него свакодневица преплашене провинције. Тој спознаји допринела је Орчикова вешта тактика да се при почетку романа поигра са елементима омладинске литературе.

Давид Молнар

Рат. Балкан… већ ми је свега тога полако преко главе: јер иако сам читао добре романе с том темом, увелико ми је ишло на живце, ето, то је сада помодна тема, то је оно што тренутно највише интересује издаваче у Мађарској, и тако у највећем броју случајева ти писци пишу о борбама или о догађајима иза фронта, иако нису ни омирисали балкански рат. (Шта би на све то рекао Хемингвеј?) Ни Роланд Орчик није присуствовао балканском крвопролићу – али он о томе и не пише! Тачније: не непосредно о томе. „Раскош разарања” се појављује на страницама књиге посредно.

Чаба Сеги

Налазимо се у једном градићу. Мађари и Срби, дакле очигледно у Војводини. Околности указују на то да је избио рат, иако у варошици нема никаквог конкретног трага томе. Нема војске, нема полиције, не пуца се, нема ратних операција, и управо то је застрашујуће, да се ништа, ама баш ништа, не догађа. Улице су замрле, тишина је, људи су се позакључавали, чекају, немају појма шта се догађа. Неки су мобилисани, неки су побегли, они који су остали код куће боје се. С времена на време нема струје, воде, гаса, хране. Једна породица, у једној од најгротескнијих ситуација, једе говна са великим задовољством. Људи све више смрде, свако има свој посебан смрад. Занимљиво је и оригинално да фокус приче није на националном конфликту, на непријатељству заснованом на историјској прошлости.

Чаба Карољи

О песничкој збирци Скинути Малер

Повест музике, историја и естетска филозофија се комешају у седам тактова, у типкању, ad absurdum у циклусима. Понекад у једној новосадској одрпаној кафани, понекад у психо-предсобљу Чата или Чонтварија. У овој текстуалној васиони све почиње са Финалом, очекује се дакле да читалац већ на самом почетку импулсивно приступи књизи, литератури, својој образованости. Орчик се озбиљно зафркава […]

Золтан Шопотник

(…) путовање, сусрет, ускладити се са другим, љубав, секс, природа, фокусирање на детаље, уграђивање читалачких доживљаја у приватну сферу, призвуци различитих књижевних дела (…), вишејезичност, поносан и свеж почетни тон.

Јожеф Ј. Фекете