Олександр Бојченко (Oleksandr Boйčenko; 1970, Černjivci, Ukrajina), књижевни критичар, публициста, есејиста, преводилац. Од 1995. до 2008. предавао је на Универзитету у Черњивцима, а од 2002. до 2010, заједно с Јуријем Андруховичем, уређивао је интернет-часопис Потјах 76. Три пута је био стипендиста програма Министарства културе Пољске „Gaude Polonia“, победник украјинског конкурса за „Књигу године“ (2003, есејистика), добитник Награде за модерну есејистику „Јуриј Шевељов“ за 2015. годину. Аутор је књига различитих жанрова: Нешто попут Шатокоа (Щosь na kštalt Šatokua, 2003), Шатокоа плус (Šatokua plюs, 2004), Макар нека књига (Abi knižka, 2011), Моји међу туђима (Moї sered čužih, 2012), Више/Мање (Bіlьše/Menše, 2015), 50 посто у праву (50 vіdsotkіv racії, 2016), Земља иза Збруча (Kraїna za Zbručem, 2018), а такође је коаутор (заједно с Јуријем Андруховичем и Орестом Друљем) књиге-разговора Ворохтаријум (Vorohtarіum, 2018). Превео с пољског дела Марека Хласка, Тадеуша Боровског, Данијела Одије, Михала Ваљчака, Малгожате Сикорске-Мишчук, Павела Демирског и Михала Задаре, а с руског романе Виктора Јерофејева и Игора Померанцева.
О књизи 50 посто у праву
„Некадашњи уредници имали су обичај да повремено шаљу новинаре на терен са задатком да донесу неку топлу људску причу. Украјински књижевник средње генерације Олександр Бојченко определио се управо за ту форму, бар у књизи 50 % у праву. Чини је 50 колумни/есеја/новела или напросто сличица из свакодневног живота у доба транзиције. То је време не толико реформисаног колико деформисаног комунизма, време у којем је мали човек – исто као некад – само сламка међу вихорове. Мада постсовјетска стварност у његовој отаџбини није одвише ведра, аутор је сачувао ведар поглед на свет. Уместо да кука над судбином, и упркос томе што ништа није смешно, он увек нађе разлог за осмех.“
(Михаил Рамач)
Проза украјинског писца Олександра Бојченка увек балансира на рубу: између есеја и приче, аутобиографије и фикције, књижевности и живота. У првим својим књигама аутор је проживљавао књижевна дела, а у најновијим чита украјинску стварност која зна да буде весела, али најчешће то, нажалост, није. 50 посто у праву већ самим својим насловом дозива његову посебну поетику равнотеже. У тим веома личним записима Бојченко настоји да буде објективан у својој субјективности, да меланхолију ублажи иронијом, да буде максимално искрен и да прећути оно што ће читаоцу дошапнути текст.
Књига смеха и сете, национална и универзална као што то знају да буду дела с којима настављамо разговарати и онда кад затворимо корице. Јер увек постоје оних других 50 посто у праву резервисаних за саговорника-читаоца.
За оне који високо вреднују уметност приповедања, једноставност приче и козерски шарм, искрени смех и болну, мудру иронију.