Ђерђ Конрад

Ђерђ Конрад (Беретћоујфалу, 2. IV 1933). Студирао је књижевност, социологију и психологију. Од 1959. до 1965. био је социјални радник и уређивао сабрана дела Толстоја и Балзака. Од 1965. радио је у научном одељењу Института за урбанизам. То је време почетка сарадње са социологом и теоретичарем урбане социологије Иваном Селењијем. У коауторству са њим написао је обимну историјско-филозофску студију Путеви интелигенције према класној власти – полиција је запленила рукопис 1974. и против аутора покренула кривични поступак, који је убрзо обустављен. Селењи је емигрирао, а Конраду је практично до краја 1988. године онемогућено да јавно публикује у Мађарској. Од 1976. до 1984. боравио је углавном у иностранству као стипендиста разних фондација – две године у Западном Берлину, затим у Сједињеним Америчким Државама и путовао по Европи, Аустралији и Америци.

Један је од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим један од оснивача најјаче либералне странке – Савеза слободних демократа. Добитник је „Хердерове награде“ (1983), Европске награде за есеј (1985), Мировне награде немачких издавача и књижара (1991), Међународне књижевне награде „Стефан Митров Љубиша“ (1998), Гетеове спомен-медаље (2000), Међународне „Карлове награде“ (2001), Награде „Франц Верфел“ за људска права (2007) и Награде Јеврејског савета за књигу (2008). Добио је највиша државна одликовања Мађарске, Француске и Немачке. Почасни је доктор Универзитета у Антверпену (1990) и Новом Саду (2003).

Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба, а од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.

Дела:

Посетилац (A látogató, роман, 1969); Оснивач града (A városalapító, роман, 1971); Искушења аутономије (Az autonómia kísértése, есеји, 1980); Губитник (A cinkos, роман, 1989); Антиполитика (Antipolitika, есеји, 1989); Вртна забава (Kerti mulatság, роман, 1989); Мелинда и Драгоман (Dragomán és Melinda, роман, 1989); На пупку Европе (Európa köldökén, есеји и студије, 1990); Меланхолија препорода (Az újjászületés melankóliája, есеји, чланци и студије, 1991); Камени сат (Kőóra, роман, 1994); Чекање (Várakozás, есеји и чланци, 1995). Текући попис (Áramló leltár, есеји и чланци, 1997); Невидљиви глас (A láthatalan hang, есеји, 1997); Оставштина (Hagyaték, роман, 1998); Југословенски рат (A jugoszláviai háború, полемика, 1999); На пут спреман (Útrakészen, есеји и чланци, 1999); Шта зна зелена жаба (Mit tud a levelibéka, изабрани есеји, 2000); Одлазак од куће и повратак кући (Elutazás és hazatérés, аутобиографски роман, 2001); Помрачење сунца, на брду (Fenn a hegyen napfogyatkozáskor, аутобиографски роман, 2003); Писац и град (Az író és a város, есеји, говори и чланци, 2004); Туга петлова (Kakasok bánata, роман, 2005); Чудесне фигуре (Csodafigurák, књижевни портрети, есеји 2006); Клатно (Inga, роман, 2008).

На српском језику до сада су објављени његови романи Губитник (1987, 1991), Посетилац (1990), Оснивач града (1991), Вртна забава (1997) Мелинда и Драгоман (2002), Одлазак од куће и повратак кући (2008), те збирке есеја Искушења аутономије (1991), На пупку Европе (1995), Идентитет и хистерија (1995), Југословенски рат (2000), Антиполитика (1999) и Невидљиви глас (2001) – све у преводу Арпада Вицка.

Умро у Будимпешти 13. септембра 2019. године.