Петар Милошевић је рођен 3. марта 1952. у Калазу (између Будимпеште и Сентандреје, Мађарска). Студирао је мађарску, светску, хрватску и српску књижевност на филолошком факултету Универзитета Лоранд Етвеш у Будимпешти, где од 1978. ради на Славистичкој катедри као професор књижевности. Био је уредник културне рубрике српскохрватских, а затим главни уредник српских новина у Будимпешти (1979–1999). Пише научна и белетристичка дела: студије и есеје из историје српске књижевности и компаратистике, односно песме, приповетке, романе. Преводи са српског на мађарски и обратно.
Научна дела:Огледи и критике (О савременој књижевности Срба и Хрвата у Мађарској). Завод за издавање уџбеника, Будимпешта, 1991; A szerb irodalom története (Историја српске књижевности, монографија). Завод за издавање уџбеника, Будимпешта,1998; Az emberiségkölteménytől a trükkregényig (Од поеме о човечанству до трик-романа, студије). Катедра за словенску филологију Универзитета Лоранд Етвеш, Будимпешта, 2004; Од десетерца до хипертекста (Књижевне студије). Катедра за словенску филологију Универзитета Лоранд Етвеш, Будимпешта, 2007; Данас, јуче, прекјуче (Скице и есеји о нашој књижевности у Мађарској). Катедра за словенску филологију Универзитета Лоранд Етвеш, Будимпешта, 2008; Поезија апсурда (Васко Попа). Службени гласник, Београд, 2008; Сторија српске књижевности. Службени гласник, Београд – Радионица „Венцловић“, Будимпешта, 2010.
Белетристика:Сентандрејски типик (песме). Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1990; Наћи ћу другог (приповетке). Издан, Будимпешта, 1994; Лондон, Помаз (роман). Матица српска, Нови Сад – Рóмаи Киадó, Будимпешта, 1994; Ми же Сентандрејци (породични рикверц-роман). Матица српска, Нови Сад – Издан, Будимпешта, 1997; Битка за Сулејмановац (роман). Матица српска, Нови Сад – Издан, Будимпешта, 2001; Websajt-stori (интернет-роман). www.rastko.rs, 2001, штампани облик: Народна књига, Београд – Издан, Будимпешта, 2002; Тиња Калаз (роман). Агора, Зрењанин – Задужбина Јакова Игњатовића, Будимпешта, 2013.
О роману Тиња Калаз
Прича o најсевернијим Србима, онима који су живели и још увек живе у околини Сентандреје у Мађарској, може се видети и као препознавање тачке у којој се спајају емоција Коштане Боре Станковића и музичка фраза Џимија Хендрикса.
Необичан пут Миткетових дуката од Врања на југу, пa до Печуја и Калаза на северу, у овом калеидоскопском роману, исприповедан je као низ паралелних историја. Различита обличја у којима се Станковићева Коштана јавља међу калашким Србима, откривају се кроз романескну потрагу за свемоћном формулом музичке фразе „Лерјано, перјано”, за мистеријом стихова који трепере у обзорју матерњег језика, на концу, за расутом, неухватљивом и неспознатљивом емоцијом љубави.
Окосницу романа Тиња Калаз чини прича о пресађивању Станковићеве Коштане у Калаз, где живи јунакова кузина која je у младости играла ту улогу у једној школској представи. Сада се оживљавају успомене и спрема се нова верзија. Јунак одлази у Врање у потрази за траговима праве Коштане, то јест Малике Еминовић, пo којој je Станковић формирао лик своје драме. У међувремену се и у Калазу одигравају паралелни догађаји, те се иста радња развија на четири нивоа, a око њих аутор развија панораму свог родног села, оживљава и измишља ликове и догађаје из прошлости Калаза.
Враћа се до прве половине 20. века, докле допире сећање најстарије генерације у селу. Иза тога се пак отварају димензије ранијих епоха, пa трагање досеже у најдаље слојеве мита и легенде. Пред читаоцем се ређају различите фасцинације, флеш-бекови, породичне и месне историје, a ближа и даља прошлост Калаза сагледана je и у стварним и у фантастичним димензијама, предочена, дакле, средствима реалистичког и документарног, односно надреалистичког и хумористичког приповедања.
Петар Милошевић јесте најзначајнији српски писац из такозване „старе дијаспоре”, односно Срба који аутохтоно живе у Мађарској. Бројна прозна и критичко есејистичка дела, a пре свега романи Лондон, Помази Mu же Сентандрејци, учинили су га писцем препознатљивог стила на српској књижевној сцени.
Ненад Шапоња
О делу Петра Милошевића
Читали смо често, како се ауторима понеки лик „отме контроли“, заигра по своме, мимо сценарија и планова, па промени циљани крај. Роман о писцу Петру Милошевићу се, изгледа, испод пера отело читаво Помашко село и још пола Сентандреје. И то са успехом. И на сву срећу. Јер, неко је ово морао да напише. Баш овако!
Да разгрне скраму заборава са живота Срба у расејању. Са рукописа претходника, мученика на истом послу, од Венцловића и Пишчевића, до Игњатовића и Црњанског. Да њихову и своју уобразиљу овери печатом стварности; да о сопственој судбини проговори човек уместо историчара, аналитичара и бирократије; да писањем подигне споменик покољењима, као први и потоњи јеванђелиста.
У своје четири књиге које чине јединствен опус Петар Милошевић нам је сервирао изванредно комплексну студију времена и нарави, понудивши уместо белосветских модела филигрански рад из области виртуозности језика и литерарно заводљивих етнолошких казивања.
Даница Аћимовић